Zenica sveta

Pogledao ih je dok je prolazio kraj njih. Oči su mu bile hladne i plave kao zimska zora. Činilo se kao da ih premerava u svom umu, a na njegovom licu nije bilo ni traga onoga što terazije kažu. Ubrzao je dok nije sustigao Moirainu, a onda uspori kako bi hodao kraj njenog ramena, nagnuvši se da bi razgovarao s njom. Rand je ispustio dah za koji nije ni znao da ga je zadržavao.

„To je bio Lan“, hrapavo reče Evin, kao da je i on zadržao dah. Tako je izgledao. „Kladim se da je on Zaštitnik.“

„Ne budi glup.“ Met se nasmeja, ali bio je to drhtav smeh. „Zaštitnici postoje samo u pričama. A, u svakom slučaju. Zaštitnici imaju mačeve i oklope prekrivene zlatom i draguljima, i sve vreme su gore, na severu, u Velikoj pustoši, i bore se protiv zla i Troloka i slično.“

„Mogao bi biti Zaštitnik“, Evin je bio uporan.

„Da li si video zlato ili dragulje na njemu?“, naruga se Met. „Da li ima Troloka u Dve Reke? Ima ovaca. Pitam se šta je ikada moglo da se desi ovde da bi zanimalo nekoga poput nje.“

„Nešto se moglo desiti“, lagano odgovori Rand. „Kažu da je gostionica na istom mestu već hiljadu godina, možda i više.“

„Hiljadu godina ovaca“, reče Met.

„Srebrni peni!“, uzviknu Evin. „Dala mi je čitav srebrni peni! Pomislite šta bih mogao da kupim kada torbar dođe.“

Rand otvori šaku da bi pogledao novčić koji je dobio i skoro ga ispusti od iznenađenja. Težak srebrni novac s likom žene koja na dlanu drži usamljeni plamen nije mu bio poznat, ali je posmatrao dok je Bran al’Ver merio novčiće koje su trgovci donosili iz raznih zemalja, pa je imao predstavu o njegovoj vrednosti. Toliko srebra moglo je da kupi dobrog konja bilo gde u Dve Reke, i da još malo pretekne.

Pogledao je Meta i video isti zaprepašćeni izraz kakav je, bio je siguran, morao biti i na njegovom licu. Iskrenuvši šaku tako da je Met mogao da vidi novac, ali ne i Evin, upitno je podigao obrvu. Met je klimnuo, i za trenutak su se zgledali, zbunjeni i začuđeni.

„Kojim li je poslom došla?“, konačno upita Rand.

„Ne znam“, čvrsto reče Met, „i nije me briga. A neću ni da ga potrošim. Čak ni kada torbar dođe.“ Rekavši to, ubacio je svoj srebrnjak u džep kaputa.

Klimajući glavom, Rand lagano isto uradi sa svojim. Nije bio siguran zašto, ali nekako je delovalo ispravno ono što je Met uradio. Novčić ne bi trebalo da bude potrošen. Svakako ne kada je došao od nje. Nije mogao da se seti bilo čega drugog čemu bi srebrnjak mogao da služi, ali...

„Mislite li da bih i ja trebalo da sačuvam svoj?“ Bolna neodlučnost oslikavala se na Evinovom licu.

„Ne ukoliko ne želiš“, reče Met.

„Mislim da ga je tebi dala da bi ga potrošio“, uzvrati Rand.

Evin pogleda svoj novčić, a onda zatrese glavom i strpa srebrni peni u džep. „Sačuvaću ga“, tužno reče.

„Zabavljač je ipak tu“, reče Rand i dečak se razvedri.

„Ako se ikada probudi“, dodao je Met.

„Rande“, upita Evin, „da li je zabavljač tu?“

„Videćeš“, odgovori Rand nasmešivši se. Bilo je jasno da Evin neće poverovati dok ne bude video zabavljača sopstvenim očima. „Pre ili kasnije, moraće da siđe.“

S druge strane Kolskog mosta začu se neka vika i Rand pogleda da vidi šta ju je izazvalo, pa poče da se smeje od sveg srca. Spora gomila seljana, od sedokosih starina do mališana koji su jedva mogli da hodaju, pratila je visoka kola prema mostu. Ogromna kola vuklo je osam konja. Sa spoljašnje strane okrugle pokrivke od platna visili su zavežljaji poput grozdova. Torbar je konačno stigao. Stranci i zabavljač, vatromet i torbar. Biće to najbolji Bel Tin do sada.

3 Torbar

Grozdovi šerpi i lonaca zveketali su i lupali dok su se torbareva kola kotrljala preko teških trupaca Kolskog mosta. I dalje okružen gomilom seljana i farmera koji su došli na proslavu, torbar je zauzdao svoje konje ispred gostionice. Iz svih pravaca ljudi su navirali kako bi se pridružili onima koji su već stajali oko velikih kola s točkovima višim od svih, pogleda uprtih ka torbaru na kolskom sedištu iznad njih.

Čovek na kolima bio je Padan Fejn, bleda, mršava pojava s dugim nezgrapnim rukama i masivnim kljunom od nosa. Fejn, koji se uvek smejao kao da je upravo čuo šalu koju niko drugi nije znao, dolazio je svojim konjima i kolima u Emondovo Polje svakog proleća, otkad se Rand sećao.

Dok su se konji zaustavljali uz klepet amova, otvorila su se vrata gostionice i pojavili su se članovi Seoskog saveta, predvođeni gazdom al’Verom i Tamom. Odlučno su se probijali, čak i Cen Bjui, okruženi uzbuđenom grajom meštana koji su tražili pribadače, čipku, knjige ili tuce drugih stvari. Nevoljno, svetina se rastavila da ih propusti da prođu i odmah su se vraćali, ne prekidajući da zovu torbara. Najviše od svega, tražili su da čuju vesti.