Zenica sveta

Potežući svoj ogrtač, Rand je zakoračio da podrži Meta, ali reči su nestale kada su mu se naježile dlačice na vratu. Neko ga je ponovo posmatrao. To nije bilo ni blizu osećaj koji je imao kada ga je gledao jahač s kapuljačom, ali nije bilo ni prijatno, pogotovo ne tako brzo nakon susreta s njim.

Brz pogled po Zelenilu nije mu otkrio ništa novo: deca su se igrala, ljudi se pripremali za proslavu i niko drugi nije na njih obraćao više od površne pažnje. Prolećni stub je sada stajao sam, u iščekivanju. Gužva i dečiji povici ispunjavali su bočne ulice. Sve je bilo onako kako bi i trebalo da bude. Sem što ga je neko posmatrao.

A onda, nešto ga je navelo da se okrene i podigne pogled. Na ivici krova gostionice stajao je veliki gavran koji se pomalo ljuljao zbog jakog vetra koji je duvao s planina. Nakrivio je glavu, a jedno staklasto crno oko bilo je usmereno... na njega, pomisli. Progutao je knedlu, a onda iznenada gnev zaplamte u njemu, oštar i vreo.

„Prljavi lešinar“, promrmljao je.

„Dosta mi je toga da me neko gleda“, zaškrguta Met i Rand shvati da je njegov prijatelj pored njega i da je i on gledao gavrana mršteći se.

Pogledaše se, a onda su njihove šake, kao jedna, pošle ka kamenju.

Dva kamena poleteše pravo ka meti... i gavran zakorači u stranu; kamenje je prozviždalo tamo gde je stajao. Ptica mahnu krilima i ponovo nakrivi glavu, gledajući ih mrtvim crnim okom, bez straha, kao da se ništa nije dogodilo.

Rand je zapanjeno buljio u pticu. „Da li si ikada video da gavran uradi tako nešto?“, tiho upita.

Met zatrese glavom ne skrećući pogled s gavrana. „Nikada. A ni bilo koju dragu pticu, kad smo već kod toga.“

„Zlobna ptičurina“, čuo se ženski glas iza njih, melodičan uprkos noti prezira. „U najboljem slučaju, nije joj verovati.“

Uz oštar krik, gavran se baci u vazduh tako snažno da su dva crna pera zalepršala s ivice krova.

Iznenađeni, Rand i Met se okretoše da bi pratili brz let ptice, preko Zelenila i prema Maglenim planinama pokrivenim oblacima, visoko iza Zapadne šume, sve dok se nije smanjila i pretvorila u tačku na zapadu, a potom nestala s vidika.

Rand pogleda ženu koja je progovorila. I ona je posmatrala gavranov let, ali sada se okrenula i njene oči sretoše njegove. Mogao je samo da zapanjeno gleda u nju. Ovo mora da je bila gospa Moiraina, i bila je sve što su Met i Evin rekli, sve — i još više.

Kada je čuo da je nazvala Ninaevu detetom, pomislio je da je stara, ali nije bila. Barem on nije mogao da joj odredi godine. Isprva pomisli da je mlada poput Ninaeve, ali što ju je duže gledao, uviđao je da je ipak bila starija. Bilo je zrelosti u njenim velikim tamnim očima, nagoveštaj znanja koje niko ne bi mogao da stekne mlad. Za trenutak je pomislio da su te oči bile duboka jezera spremna da ga progutaju. Bilo je jasno zašto su je Met i Evin nazvali gospom iz bajke. Držala se tako skladno i dostojanstveno, da se on osećao neugodno i smotano. Jedva da je dosezala do njegovih grudi, ali držala se tako da je izgledalo kako je njena visina prirodna, a on se osećao neprimereno visoko.

Sve u svemu, nije video nikog sličnog njoj. Široka kapuljača njenog plašta uokvirivala je njeno lice i tamnu kosu koja je padala u mekim kovrdžama. Nikada nije video odraslu ženu s puštenom kosom; svaka devojka u Dve Reke željno je iščekivala da Ženski krug njenog sela kaže da je dovoljno stara da nosi pletenicu. Njena odeća bila je podjednako neobična. Plašt joj je bio od nebeskoplavog somota, izvezen gustim srebrnim vezom, lišćem, lozom i cvećem svuda duž rubova. Njena haljina, tamnija od plašta i ispresecana poljima krem boje, blago je sijala dok se kretala. Ogrlica od teških zlatnih karika visila joj je oko vrata, dok je još jedan zlatni lanac, tanak i vezan u njenoj kosi, držao mali svetlucavi plavi kamen po sredini njenog čela. Širok pojas od pletenog zlata bio joj je obavijen oko struka, a na dragom prstu njene leve rake bio je zlatan prsten u obliku zmije koja grize svoj rep. On svakako nije video takav prsten, mada je prepoznao Veliku zmiju, još stariji simbol večnosti od Točka vremena.

Svečanija od bilo koje svečane odeće, rekao je Evin, i bio je u pravu. Niko se nikada nije oblačio tako u Dve Reke. Nikada.

„Dobro jutro, gazdarice... Ah... gospo Moiraina“, rekao je Rand, dok mu je lice crvenelo, a jezik se zaplitao.

„Dobro jutro, gospo Moiraina“, reče Met za njim, nešto sigurnije, ali ne mnogo.

Ona se nasmeši i Rand shvati da se pita da li ima nečega što bi mogao da učini za nju, nečega što bi mu pružilo izgovor da ostane blizu nje. Znao je da se ona smeši svima njima, ali činilo mu se da je njen osmeh namenjen samo njemu. Zaista je izgledalo kao da se zabavljačeva priča obistinjuje. Met se budalasto kezio.

„Znate kako se zovem“, rekla je oduševljeno. Kao da njeno prisustvo, ma koliko bilo kratko, neće biti glavna tema po selu narednih godinu dana! „Ali morate me zvati Moiraina, ne gospa. A kako se vi zovete?“