Zenica sveta

Ogier stavi još jedan kamen, pomerajući ga neobično nežno s obzirom na njegove debele prste. Odmahnuvši glavom, gazda Gil iskoristi Randov dolazak da se okrene od table. Loijal je gotovo dobio igru. „Već sam počeo da se brinem gde si, dečko. Pomislio sam da si možda upao u nevolje s onim belim izdajicama ili naleteo na onog prosjaka, ili ko zna šta.“

Nekoliko trenutaka Rand je stajao otvorenih usta. Potpuno je zaboravio na onu gomilu krpa od čoveka. „Video sam ga“, napokon reče, „ali to nije ništa. Video sam i kraljicu i Elaidu — u tome je nevolja.“

Gazda Gil prsnu u podrugljiv smeh. „Kraljicu, je li? Ma nemoj da mi pričaš. Pre nekih sat kod nas je bio Garet Brin u trpezariji i obarao je ruke s lordom kapetanom-zapovednikom Dece, ali kraljica, pa... To je već nešto.“

„Krv i pepeo“, besno reče Rand, „danas svi misle da lažem.“ Hitnu ogrtač preko naslona stolice i baci se na drugu. Bio je suviše uznemiren da bi mimo sedeo. Jedva da se spustio na ivicu i počeo je da briše lice maramicom. „Video sam prosjaka i on je video mene. Pomislio sam... To nije važno. Popeo sam se na zid vrta odakle sam mogao da posmatram trg ispred palate, gde su uveli Logana. A onda sam pao u vrt.“

„Počinjem da verujem da se ne šališ“, sporo izgovori gostioničar.

„ Ta ’veren“, promrmlja Loijal.

„Oh, desilo se“, reče Rand. „Svetlost mi pomogla, jeste.“

Sumnjičavost gazda Gila polako se topila kako je Randova priča odmicala i pretvorila se u tihu uzbunu. Gostioničar se sve više naginjao dok naposletku nije sedeo na ivici stolice kao i Rand. Loijal je slušao ne pomičući se, izuzev što bi s vremena na vreme protrljao široki nos i malo trznuo čupercima na ušima.

Rand im ispriča sve što se desilo, izuzev onoga što mu je Elaida šapnula. I onoga što mu je Gavin rekao kod dvorske kapije. O prvom nije želeo ni da razmišlja; drugo nije imalo veze ni sa čim. Ja sam sin Tama al’Tora, čak i ako nisam rođen u Dve Reke. Jesam! Moja krv je iz Dve Reke, a Tam je moj otac.

Odjednom mu bi jasno da više ne priča, upleten u misli, i da ga oni posmatraju. U momentu se panično zapitao da li je previše rekao.

„Pa“, reče gazda Gil, „ti više ne možeš da čekaš prijatelje. Moraćeš da odeš iz grada, i to brzo. Najviše za dva dana. Možeš li nekako da pomogneš Metu da se oporavi, ili da pošaljem po Majku Grab?“

Rand ga zabezeknuto pogleda. „Dva dana?“

„Elaida je savetnik kraljice Morgaze, odmah posle kapetana-generala Gareta Brina. Možda i važnija od njega. Ako nahuška Kraljičinu gardu da te traži — lord Garet je neće sprečiti sem ako ne bude ometala njihove druge obaveze — pa, Garda može da pretraži svaku gostionicu u Kaemlinu za dva dana i to ako ih neka zla sreća ne dovede ovamo prvog dana ili prvog sata. Možda dobijemo na vremenu ako počnu od Krune i lava, ali nema vremena za gubljenje.“

Rand polako klimnu glavom. „Ako ne budem mogao da nateram Meta da ustane iz kreveta, pošaljite po Majku Grab. Imam nešto novca. Možda će biti dovoljno.“

„Ja ću se pobrinuti za Majku Grab“, narogušeno reče gostioničar. „A mogu i da vam pozajmim par konja. Ako pokušate da stignete peške do Tar Valona, izlizaćete to malo što vam je ostalo od čizama pre no što pređete pola puta.“

„Vi ste dobar prijatelj“, reče Rand. „Doneli smo vam samo nevolje, ali vi ste ipak voljni da pomognete. Dobar prijatelj.“

Izgledalo je kao da je gazda Gilu neprijatno. On slegnu ramenima, pročisti grlo i spusti pogled. Tada ponovo pogleda tablu za kamenove i odmah okrete glavu. Loijal je sasvim sigurno pobeđivao. „Da, pa, Tom je uvek bio moj dobar prijatelj. Ako je on voljan da vam pomogne, mogu i ja nešto malo.“

„Voleo bih da pođem s vama kada krenete, Rande“, iznenada progovori Loijal.

„Mislio sam da je to rešeno, Loijale.“ Oklevao je — gazda Gil i dalje nije znao u čemu je sve opasnost — a onda dodade: „Znaš šta čeka Meta i mene, šta nas juri.“

„Prijatelji Mraka“, staloženo odgovori Ogier glasom nalik grmljavini, „Aes Sedai i Svetlost zna šta sve ne. Ili Mračni. Vi idete u Tar Valon, a tamo je veoma lep gaj. Čuo sam da se Aes Sedai dobro staraju o njemu. U svakom slučaju, na svetu postoji još toga da se vidi pored gajeva. Ti si zaista ta ’veren, Rande. Sara se tka oko tebe, a ti stojiš u njenom srcu.“

Ovaj čovek stoji u srcu svega. Rand se naježi. „Ne stojim ni u kakvom srcu“, ljutito reče.

Gazda Gil trepnu, a čak i Loijala iznenadi njegov gnev. Gostioničar i Ogier se pogledaše, a onda spustiše glave. Rand se primora da bar deluje mimo, udahnuvši duboko. Začudo, uspeo je da pronađe prazninu koja mu je toliko izmicala u poslednje vreme, a s njom je pronašao i mir. Oni nisu zaslužili njegov gnev.

„Možeš da pođeš, Loijale“, reče Rand. „Ne znam zašto to želiš, ali biću ti zahvalan na društvu. Ti... ti znaš kakav je Met.“