Zenica sveta

Kada se Tam vratio, Rand ga zapanjeno pogleda. Oko Tamovog struka bio je nakrivljen debeli pojas, a s pojasa visio je mač, s bronzanom čapljom na crnoj kaniji i još jednom na dugom balčaku. Jedini ljudi koje je Rand ikada video da nose mačeve bili su trgovački stražari. I Lan, naravno. Nikada mu nije ni palo na pamet da je njegov otac mogao da ima jedan takav. Ako se izuzmu čaplje, mač je poprilično ličio na Lanov.

„Otkud sad to?“, upita. „Jesi li ga kupio od torbara? Koliko je koštao?“

Tam je lagano isukao oružje; svetlost vatre igrala se ivicama njegovog sjajnog sečiva. Nije bio ni nalik na jednostavne grube mačeve koje je Rand viđao u rukama trgovačkih stražara. Nisu ga krasili ni dragulji ni zlato, ali opet, njemu je izgledao veličanstveno. Na sečivu, koje je bilo veoma blago povijeno i imalo samo jednu oštricu, bila je još jedna čaplja ugravirana u čelik. Kratki graničnici, načinjeni da izgledaju kao pletenice, odvajali su balčak od sečiva. Delovao je skoro krhko u poredenju s mačevima trgovačkih stražara, koji su uglavnom bili dvosekli i dovoljno debeli da seku drva.

„Davno sam ga nabavio“, rekao je Tam. „Daleko odavde. A platio sam ga previše; dva bakrenjaka je previše za nešto ovakvo. Tvoja majka se nije slagala, ali ona je uvek bila mudrija od mene. Bio sam mlad tada, i činilo mi se da je toliko vredeo. Uvek je htela da ga se otarasim, i više no jednom mislio sam da je u pravu, da bi trebalo jednostavno da ga dam nekome.“

Od odsjaja vatre izgledalo je da je sečivo u plamenu. Rand se trgnuo. Često je sanjario da ima takav mač. „Da ga daš nekome? Kako bi mogao takav mač da daš nekome?“

Tam reče odsečno; „Nema mnogo koristi od njega kod čuvanja ovaca, je li? Ne možeš njime ni da pooreš njivu ili da požanješ letinu.“ Jedan dug trenutak gledao je mač kao da se pita šta će njemu tako nešto. Na kraju je teško uzdahnuo. „Ali ako me nije samo obuzelo loše raspoloženje, i ako se naša sreća pogorša, možda će nam u sledećih nekoliko dana biti drago što sam ga umesto toga smuvao u onaj stari kovčeg.“ Vratio je mač u kanije jednim skladnim pokretom, i namrštivši se, obrisao ruku o košulju. „Paprikaš bi trebalo da je gotov. Sipaću ga dok ti spremiš čaj.“

Rand je klimnuo glavom i uzeo kutiju sa čajem, ali želeo je da zna sve. Zašto bi Tam kupio mač? Nije imao odgovor. I gde ga je našao? Koliko daleko? Niko nikada nije napuštao Dve Reke; ili barem malo njih je to učinilo. Oduvek je nejasno pretpostavljao da je njegov otac odlazio izvan Dve Reke, njegova majka je bila strankinja, ali mač... Želeo je da postavi mnoga pitanja kada budu seli za sto.

Voda za čaj ključala je žestoko, tako da je morao da obmota krpu oko drške lonca kako bi ga podigao s kuke. Vrelina se odmah osetila. Dok se dizao od vatre, jak udarac u vrata zatrese bravu. Najednom odleteše sve misli o maču i o vrelom kotliću u njegovoj ruci.

„Jedan od suseda“, rekao je nesigurno. „Gazda Dautri hoće da pozajmi...“ Ali farma Dautrijevih, njihovih najbližih komšija, bila je sat vremena udaljena čak i po danu, i nije bilo verovatno da će Oren Dautri, iako je bestidno zajmio stvari, napustiti svoju kuću posle mraka.

Tam je tiho stavio činije pune paprikaša na sto. Odmaknuo se lagano od stola, s obema rukama na balčaku. „Ne mislim...“, poče, ali vrata se razleteše i komadići gvozdene brave zakotrljaše se po podu.

Dovratak je ispunilo stvorenje veće od bilo kog čoveka koga je Rand ikada video, u crnoj verižnjači koja je visila do kolena i sa šiljcima na zglobovima, laktovima i ramenima. U jednoj ruci bio je teški srpoliki mač; druga je zaklanjala oči, kao da ih štiti od svetla.

Rand je osetio neko čudno olakšanje. Ko god da je to bio, nije bio crni konjanik. A onda je ugledao povijene ovnujske rogove na glavi koja je udarala o dovratak i dlakavu gubicu tamo gde bi trebalo da su usta i nos. Sve je to video u jednom trenutku. Duboko uzdahnu, a onda ispusti prestrašeni krik i, ne razmišljajući, zavitla vreli kotlić na poluljudsku glavu.

Stvorenje je urliknulo. Bio je to i vrisak bola i životinjsko režanje, dok se vrela voda prelivala preko njegovog lica. Tamov mač blesnu u trenutku kada je kotlić pogodio svoju metu. Odjednom, urlik se pretvorio u krkljanje, a onda se ogromno stvorenje preturi na leđa. Pre no što je i pao, pojavio se još jedan koji je pokušavao da prođe. Na trenutak, Rand je video deformisanu glavu sa šiljatim rogovima pre no što je Tam ponovo zamahnuo, i dva ogromna tela zakrčila su vrata. Shvatio je da mu otac viče: „Beži, momče! Sakrij se u šumi!“ Tela u dovratku trzala su se dok su ostali pokušavali da ih sklone s puta. Tam je podmetnuo rame pod masivni sto; uz stenjanje bacio ga je na gomilu. „Ima ih suviše da bismo mogli da ih zadržimo! Pozadi! Beži! Beži! Ja ću za tobom!“