Zenica sveta

Još dok se okretao, Rand se postide što ga je tako brzo poslušao. Želeo je da ostane i pomogne svom ocu, mada nije mogao ni da zamisli kako. Ali strah ga je obuzeo i njegove noge išle su same od sebe. Izjurio je iz sobe, prema zadnjem kraju kuće, trčeći brzo kao nikada pre. Progonili su ga zvuci lomljave i povici s prednjih vrata. Ruke su mu bile na prečagi preko zadnjih vrata kada mu pogled pade na gvozdenu bravu koja nikada nije bila zaključavana. Izuzev te večeri. Ostavivši prečagu na vratima, bacio se ka prozoru sa strane, razmaknuo zavesu i otvorio kapke. Noć je potpuno zamenila sumrak. Pun mesec i oblaci koji su prolazili naterali su senke da jure jedna drugu preko dvorišta.

Senke, rekao je sebi. Samo senke. Zadnja vrata su zaškripala dok je neko ili nešto spolja pokušavao da ih razvali. Usta su mu bila suva. Požurio je kada je čuo kako su se vrata zatresla u šarkama. Izvukao se kroz prozor kao zec koji se krije, i skupio se uz stranu kuće. U sobi se lomilo drvo kao da grmi.

Naterao je sebe da čučne i da proviri unutra, samo jednim okom kroz ugao prozora. Nije mogao mnogo toga da razazna u mraku, ali ipak je video više no što je zaista želeo da vidi. Vrata su visila izvaljena i senoviti oblici kretali su se oprezno po sobi, pričajući niskim grlenim glasovima. Rand nije razumeo ništa od onoga što su govorili. Govor je zvučao oštro, neprimeren ljudskom jeziku. Mesečina se tupo presijavala na sekirama, kopljima i raznim oštricama. Čulo se struganje čizama o pod i ujednačeno lupkanje, kao od kopita.

Pokušao je da ovlaži usta. Duboko i isprekidano uzdahnuvši povika najglasnije što je mogao: „Dolaze otpozadi!“ Reči su se čule kao kreštanje, ah bar su se čule. Nije bio siguran da će moći da ih izusti. „Ja sam napolju! Beži, oče!“ Izgovorivši to, potrčao je što dalje od kuće.

Hrapavi povici na čudnom jeziku divljali su u stražnjoj sobi. Čuo se zvuk lomljave stakla, i nešto je teško udarilo u tlo iza njega. Pretpostavljao je da je jedan od njih razbio prozor kako se ne bi provlačio kroz otvor, ali nije se osvrnuo da proveri da li je u pravu. Potrčao je ka najbližim senkama na mesečini, kao lisica koja beži od pasa, pretvarajući se da beži ka šumi, a onda je polegao na stomak i odšunjao se nazad do ambara i do dubljih senki koje je on bacao. Nešto pade preko njegovog ramena i on poče da se bacaka, ne znajući da li pokušava da se bori ili da beži, sve dok nije shvatio da se rve s novom drškom za motiku koju je Tam pravio.

Idiote!, pomisli. Za trenutak samo je ležao tu, pokušavajući da smiri disanje. Koplinska budalo od idiota! Naposletku je počeo da puzi duž ambara, vukući dršku od motike za sobom. Nije to bilo neko oružje, ali i to je bilo bolje od ničega. Oprezno je iza ugla osmotrio dvorište i kuću.

Od stvorenja koja su iskočila za njim nije bilo ni traga. Mogla su da budu bilo gde. Verovatno su ga tražila. Možda su se čak i prikradala iza njegovih leđa u tom trenutku.

Preplašeno blejanje čulo se iz tora s njegove leve strane; stado se komešalo kao da pokušava da pobegne. Senoviti oblici treperili su u osvetljenom prednjem prozoru kuće, a zvuk udaraca čelika o čelik zvonio je kroz tamu. Iznenada, jedan od prozora rasprsnu se u kiši stakla i drveta dok je Tam skakao kroz njega, s mačem koji mu je još uvek bio u ruci. Dočekao se na noge, ali umesto da potrči dalje od kuće, krenuo je prema zadnjem kraju, ne osvrćući se na čudovišna stvorenja koja su nespretno jurila za njim kroz slomljeni prozor i hodnik.

Zapanjen, Rand je gledao s nevericom. Zašto ne beži? A onda je shvatio. Tam začu njegov glas iza kuće. „Oče!“, povika. „Ovde sam!“

Tam se okrenuo u raskoraku, ali nije potrčao prema Randu, već dalje od njega. „Beži, momče!“, povikao je pokazujući mačem, kao da je neko bio ispred njega. „Sakrij se!“ Tuce ogromnih prilika pojurilo je za njim, dok su hrapavi povici i jeziva zavijanja podrhtavali kroz vazduh.

Rand se povukao u senke iza ambara. Tu nije mogao da se vidi iz kuće, u slučaju da je neko od stvorenja i dalje bilo unutra. Bio je bezbedan, barem na trenutak. Ali ne i Tam, koji je pokušavao da odvuče ta stvorenja dalje od njega. Stegao je šake oko držala motike, i morao je da stisne zube kako bi zaustavio smeh koji ga je iznenada spopao. Držalje motike. Suočiti se s jednim od tih stvorova s držaljem motike u ruci ne bi previše ličilo na vežbanje borbe štapovima s Perinom. Ali nije mogao da dopusti da se Tam suoči sam s onim što ga je gonilo.

„Ako se krećem kao da lovim zeca“, prošapta za sebe, „neće me ni čuti ni videti.“ Sablasni krici odjeknuše u tami, a on proguta knedlu. „Više liče na čopor izgladnelih vukova.“ Nečujno se udaljio od ambara, prema šumi. Uhvatio je držalje motike tako jako da su ga ruke zabolele.