Zenica sveta

Isprva, kada ga je drveće okružilo, to mu je pružilo utehu. Pomoglo mu je da se sakrije od stvorenja koja su napala farmu, šta god da su ona bila. Ah, dok se šunjao kroz šumu, seni koje je bacao mesec su se pomerile, i činilo se kao da se i tama šume promenila i pokrenula s njima. Drveće je zlokobno vrebalo; grane su posezale za njim. Ali da li su to bile samo grane i drveće? Skoro da je mogao da čuje režeći kikot prigušen u njihovim grlima dok su ga čekah. Zavijanje Tamovih progonitelja nije više odjekivalo kroz noć, ali u tišini koja ih je zamenila trzao bi se svaki put kada bi vetar protrljao granom o granu. Saginjao se sve niže i niže i kretao sve sporije i sporije. Gotovo da od straha nije smeo ni da diše, plašeći se da ga ne čuju.

Odjednom, nečija ruka s leđa mu pokri usta i gvozdenim hvatom mu prikova zglob. On izbezumljeno zagreba preko svog ramena slobodnom rukom, pokušavajući da nekako dohvati napadača.

„Nemoj da mi slomiš vrat, momče“, začu se Tamov hrapavi šapat.

U trenutku oseti olakšanje koje mu je mišiće pretvaralo u vodu. Kada ga je otac pustio, pao je četvoronoške, zadihan kao da je trčao miljama. Tam se spustio pored njega, oslonivši se na lakat.

„Ne bih to pokušao da sam se setio koliko si porastao poslednjih nekoliko godina“, nežno reče Tam. Neprestano je osmatrao uokolo dok je govorio, oštro posmatrajući tamu. „Ali morao sam da budem siguran da nećeš vrisnuti. Neki Troloci imaju sluh kao psi. Možda i bolji.“

„Ali, Troloci su samo...“, Randov glas utihnu. To više nije bila samo priča, ne posle ove noći. Što se njega tiče, ta stvorenja mogla bi biti Troloci ili Mračni lično. „Jesi li siguran?“, prošapta. „Mislim... Troloci?“

„Siguran sam. Mada, šta ih je dovelo u Dve Reke... Nikada ih ranije nisam video, ali pričao sam s ljudima koji jesu, tako da znam ponešto. Možda dovoljno da nam sačuva glave. Slušaj pažljivo. Troloci vide u mraku bolje od bilo kog čoveka, ali jako svetio može da ih zaslepi, bar na neko vreme. Možda je to razlog što smo uspeli da pobegnemo od toliko njih. Neki mogu da prate po mirisu ili zvuku, ali priča se da su lenji. Ako se dovoljno dugo budemo čuvali da im ne padnemo u šake, trebalo bi da odustanu.“

Zbog onoga što je čuo, Rand se oseti malo bolje. „U pričama se pominje da oni mrze ljude i služe Mračnom.“

„Ako išta pripada stadima Pastira noći, momče, to su Troloci. Ubijaju samo što im to pričinjava zadovoljstvo; tako se bar priča. Ali to je sve što znam, sem da im se ne može verovati ukoliko te se ne plaše, pa i tada ne mnogo.“

Rand je zadrhtao. Nije želeo da upozna nikoga ko je mogao da preplaši Troloke. „Šta misliš, da li nas još traže?“

„Možda da, možda ne. Izgleda da nisu baš pametni. Kada smo ušli u šumu, bez problema sam zavarao trag onima koji su me jurili, pa su otišli ka planinama.“ Tam je klonuo na desnu stranu i prineo ruku k licu. „Bilo bi, doduše, ipak najbolje da se ponašamo kao da nas i dalje jure.“

„Povređen si“, tek tada primeti Rand.

„Tiše. To je samo ogrebotina, a sem toga, ništa se sada ne može uraditi u vezi s tim. Barem hladnoća popušta, izgleda.“ Prilegao je uz težak uzdah. „Možda i neće biti toliko loše provesti noć napolju.“

Krajičkom uma Rand je sanjario o svom toplom kaputu i ogrtaču. Drveće je zaustavljalo najjače nalete vetra, ali ono što se probijalo još uvek je seklo kao ledeni nož. Oklevajući, dodirnu Tamovo lice i trže se. „Sav goriš. Moram da te odvedem do Ninaeve.“

„Samo malo, momče“, reče Tam.

„Nemamo vremena za gubljenje. Dug je put po mraku“, odgovori Rand. Ustao je i pokušao da podigne svog oca na noge. Jecanje, koje su Tamovi stisnuti zubi jedva zaustavljali, nateralo ga je da svog oca brzo spusti.

„Pusti me da se malo odmorim, dečko. Umoran sam“, čuo se Tamov premoreni glas.

Rand je udario pesnicom o butinu. Da su bili u kući, s vatrom, ćebadima, mnogo vode i vrbove kore, možda bi i sačekao zoru pre no što upregne Belu i povede Tama u selo. Ovde nije bilo ni vatre, ni ćebadi, ni kola, niti Bele. Ali toga je bilo u kući. Ako nije mogao Tama da odnese tamo, možda je mogao nešto da donese njemu. Ako su Troloci otišli. Moraće da odu pre ili kasnije.

Pogledao je držalje motike, a onda ih je bacio. Umesto toga, isukao je Tamov mač. Na bledoj mesečini sečivo je tupo sjalo. Dugi balčak čudno je ležao u njegovoj ruci; težina i dužina mača bili su neobični. Zamahnuo je par puta njime kroz vazduh pre no što se uz uzdah pridigao. Lako je bilo seći vazduh. Ako bi morao da zamahne na Troloka, verovatnije bi pobegao, ili bi se sledio, tako da ne bi mogao ni da se pomakne sve dok Trolok ne bi zamahnuo jednim od onih čudnih mačeva i... Prekini! To mu neće nimalo pomoći!, pomisli.

Dok se podizao, Tam ga je uhvatio za ruku; „Kuda si pošao?“

„Trebaju nam kola“, nežno mu odgovori. „I ćebad.“ Bio je zaprepašćen lakoćom kojom je sklonio očevu ruku sa svog rukava. „Odmori se. Vratiću se.“

„Budi oprezan“, procedi Tam.