Zenica sveta

Čim je napravio prvi korak prema njoj, razočaranje je iščilelo iz ljudi oko njega, a osmesi su obasjali svako lice. Pošli su s njim, a deca su posipala njegov put laticama cveća. Osvrtao se zbunjeno, pitajući se kome je cveće bilo namenjeno, ali iza njega je bilo samo još nasmešenih ljudi koji su mu pokazivali napred. Mora da je za mene, pomisli, i zapita se zašto mu to odjednom uopšte nije bilo čudno. Ali čuđenje je trajalo samo trenutak, a onda je nestalo. Sve je bilo baš onako kao što bi i trebalo da bude.

Prvo je jedan čovek zapevao, pa drugi iz gomile, sve dok se svi glasovi nisu podigli u veličanstvenu himnu. Još uvek nije mogao da razume reči, ali tuce različitih isprepletenih saglasja pevalo je o radosti i spasu. Svirači su se ludirali kroz svetinu koja je bivala sve veća, dodajući flaute, harfe i bubnjeve različitih tonova himni, a sve pesme koje je čuo ranije stopile su se u jednu. Devojke su plesale oko njega, stavljajući mu vence mirisnih pupoljaka preko ramena i preplićući mu ih oko vrata. Smešile su mu se, a njihovo oduševljenje raslo je sa svakim korakom. Nije mogao a da im ne uzvrati osmeh. Stopala su ga svrbela od želje da se pridruži njihovom plesu. Tek što je pomislio na to — već je plesao. Uklopio se kao da je znao te korake od rođenja. Zabacio je glavu i nasmejao se. Noge su mu bile lakše nego dok je plesao sa... Nije mogao da se seti imena, ali nije ni izgledalo važno.

To je tvoja sudbina, prošapta glas u njegovoj glavi, a šapat je bio samo još jedan glas u pesmi.

Gomila je ispunila ogroman trg u srcu grada, noseći ga sa sobom kao što talas nosi grančicu. Prvi put je video da se bela kula diže iz ogromne palate od bledog mermera, pre izvajane no sagrađene, sa povijenim zidovima, velikim kupolama i vitkim kulama koje su se dizale ka nebu. Čitav taj prizor naterao ga je da uzdahne zadivljeno. Široke stepenice od blistavo čistog kamena vodile su s trga, i u podnožju tih stepenica ljudi su stali, ali njihova pesma postala je još jača. Zvonki glasovi kupali su njegova stopala. Tvoja sudbina, prošapta glas, sada uporan, žudan.

Više nije plesao, ali nije ni stao, već se popeo uz stepenice bez oklevanja. Ovde je pripadao.

Arabeske su pokrivale masivna vrata na vrhu stepeništa. Rezbarije su bile tako zamršene i nežne da nije mogao da zamisli sečivo koje ih je načinilo. Vrata su se širom otvorila i on je ušao. Zatvorila su se za njim uz tresak koji je odjeknuo kao grmljavina.

„Očekivali smo te“, prošišta Mirdraal.

Rand se uspravi, drhteći i pokušavajući da udahne. Tam je još uvek spavao na krevetu, a lagano disanje mu se usporilo. Napola sagoreli panjevi plamteli su u kaminu, prekriveni ugljem. Neko je dolazio da pogleda vatru dok je on spavao. Ćebe je palo kada se probudio i sada je ležalo kraj njegovih nogu. Sklepanih nosila nije bilo, a Tamov i njegov ogrtač visili su pored vrata.

Obrisao je hladan znoj s lica drhtavom rukom i zapitao se da li je imenovanje Mračnog u snu privlačilo njegovu pažnju isto kao i ako se to učini naglas.

Sumrak je zatamneo prozor. Mesec se digao, okrugao i pun, a večernje zvezde sijale su nad Maglenim planinama. Spavao je čitav dan. Protrljao je mesto koje ga je žuljalo na boku. Izgleda da je spavao s balčakom zabijenim u rebra. Ako se uzme u obzir to, prazan stomak i prethodna noć, nije bilo nikakvo čudo što je imao košmare.

Stomak mu je zakrčao, pa je ustade ukočeno i priđe stolu, gde je gazdarica al’Ver ostavila poslužavnik. Sklonio je belu maramicu. Uprkos vremenu koje je proveo spavajući, gusta juneća supa bila je vruća, kao i hrskavi hleb. Ruka gazdarice al’Ver jasno se prepoznavala u tome — poslužavnik je bio zamenjen. Kada ona jednom odluči da je nekome potreban vruć obrok, ne odustaje dok se to ne pojede.

Progutao je nešto supe i stavio malo mesa i sira između dva parčeta hleba pre no što ih je strpao u usta. Praveći krupne zalogaje, vratio se do kreveta.

Gazdarica al’Ver očigledno se pobrinula i za Tama. Svukla ga je, njegova odeća je bila čista i uredno složena na noćnom stočiću, a ćebe namaknuto do grla. Kada je Rand dodirnuo očevo čelo, Tam otvori oči.

„Tu si, momče. Marin je rekla da si ovde, ali nisam mogao čak ni da se pridignem da vidim. Rekla je da si suviše umoran da bi te probudila samo zbog toga. Kada ona nešto reši, čak ni Bran ne može da se bori s njom.“

Tamov glas bio je slab, ali njegov pogled bio je jasan i miran. Aes Sedai je bila u pravu, pomisli Rand. Uz malo odmora biće dobro kao nekad.

„Hoćeš li nešto da jedeš? Gazdarica al’Ver je ostavila poslužavnik“, reče Rand. „Već me je nahranila... ako može to tako da se nazove. Nije htela da mi da ništa sem te supe. Kako čovek da ne sanja loše samo sa supom u...“ Tam je nespretno izvukao ruku ispod pokrivača i dotakao mač koji je visio oko Randovog struka. „Znači, nije bio san. Kada mi je Marin rekla da sam bolestan, mislio sam da... Ali, ti si dobro. To je bitno. Šta je sa farmom?“