Zenica sveta

Začulo se kucanje na vratima i Lan je promolio glavu u sobu. „Oprosti se brzo, čobanine, i polazi. Možda će doći do nevolje.“

„Nevolje?“, upita Rand, ali Zaštitnik samo zaškrguta nestrpljivo prema njemu:

„Samo požuri!“

Rand je užurbano zgrabio svoj ogrtač. Počeo je da otkopčava kaiš s mačem, ali Tam reče:

„Zadrži ga, biće ti verovatno potrebniji no meni. Mada, ako Svetlost da, neće biti potreban nijednom ni drugom. Čuvaj se, momče. Čuješ li?“

Ne obraćajući pažnju na Lanovo gunđanje, Rand se sagnuo i čvrsto zagrlio Tama. „Vratiću se. Obećavam.“

„Naravno“, nasmeja se Tam. Uzvrati zagrljaj slabašno i potapša Randa po leđima. „Znam da hoćeš. A ja ću imati dvostruko više ovaca da ih čuvaš kada se budeš vratio. A sada požuri, pre no što se onaj ne uvredi.“

Rand je pokušao da ostane još malo i da nađe reči za pitanja koja nije hteo da postavi, ali Lan uđe u sobu, uhvati ga za ruku i izvuče u hodnik. Zaštitnik je obukao sivozelenu tuniku od metalnih krljušti koje su se preklapale. Njegov glas bio je ljutit.

„Moramo da požurimo. Zar ne razumeš Šta znači nevolja?“

Met je čekao ispred sobe, u kaputu i ogrtaču, s lukom u rukama. Tobolac mu je visio za pojasom. Ljuljao se nervozno i svakog trena gledao je prema stepeništu, kako se činilo, s nestrpljenjem i strahom podjednako. „Ovo nije baš kao u pričama, Rande, zar ne?“, istisnu promuklo.

„Kakva nevolja?“, upita Rand, ali Zaštitnik je, umesto da odgovori, potrčao ispred njega, preskačući dva stepenika odjednom. Met jurnu za njim, mahnuvši brzo Randu da ih sledi.

Nakon što se uvukao u svoj ogrtač, sustigao ih je dole. Samo se slabašno svetio videlo u trpezariji; pola sveća je izgorelo, a dobar deo ostalih su treperile. U njoj nije bilo nikoga izuzev njih trojice. Met je stao uz jedan od prednjih prozora, vireći kroz njega, kao da se trudio da ga niko ne primeti. Lan je odškrinuo vrata i zagledao se u dvorište gostionice.

Pitajući se Šta to gledaju, Rand im se pridruži. Zaštitnik mu promrmlja da pazi, ali ipak je odškrinuo vrata za dlaku više, kako bi i Rand mogao da vidi.

Isprva nije bio siguran Šta se dešava. Gomila seljana, tri tuceta ili tako nešto, okupila se oko spaljene olupine torbarevih kola. Noć je ustuknula pred bakljama koje su neki od njih nosili. Moiraina je bila nasuprot njih, leđima prema gostionici, oslanjajući sa naizgled opušteno o svoj štap. Hari Koplin je stajao ispred svetine s svojim bratom Darlom i Bilijem Kongarom. I Cen Bjui je bio tu i delovao je da mu je neprijatno. Rand je bio zapanjen kad vide da je Hari pripretio pesnicom Moiraini.

„Beži iz Emondovog Polja!“, povika farmer kiselog lica. Pridružilo mu se nekoliko glasova iz svetine, ali sa oklevanjem, i niko nije prošao napred. Možda su bili voljni da se suprotstave Aes Sedai u gomili, ali niko od njih nije želeo da se ističe. Ne ispred Aes Sedai, koja je imala jak razlog da se uvredi.

„Ti si dovela ova čudovišta!“, dreknu Darl. Mahnuo je bakljom iznad glave i začuli su se povici njegovog rođaka Bilija: „Ti si ih dovela! Ti si kriva!“

Hari je gurnuo laktom Cena Bjuija. Stari krovar stisnu usne i pogleda ga popreko. „Te stvari... Ti Troloci nisu se pojavili dok vi niste došli“, promrmlja Cen jedva čujno. Klatio je glavu s jedne strane na drugu, kao da je želeo da bude negde drugde, pa traži put do tog mesta. „Vi ste Aes Sedai. Ne trebate nam u Dve Reke. Aes Sedai donose nevolje sa sobom. Ako ostanete, samo će ih biti još više.“

Njegove reči nisu izazvale reakciju okupljenih seljana, a Hari se namrštio besno. Odjednom, zgrabio je Darlovu baklju i zatresao je u njenom pravcu. „Napolje!“, povika on. „Ili ćemo te spaliti!“

Zavladala je mrtva tišina, izuzev tapkanja nogu ljudi koji su se povlačili. Narod iz Dve Reke mogao je da se bori kada je bio napadnut, ali nasilje nije bilo uobičajeno, kao ni pretnje, osim ponekog mahanja pesnicom. Cen Bjui, Bili Kongar i Koplini bili su jedini koji su ostali ispred, a i Bili je izgledao kao da želi da se povuče.

Hari se trgao s nelagodom kada je primetio nedostatak podrške, ali brzo se pribrao: „Napolje!“, povika ponovo, a za njim Darl i, najslabije, Bili. Hari je prostrelio ostale pogledom. Većina u gomili nije smela da ga pogleda u oči.

Iznenada, Bran al’Ver i Haral Luhan pojavili su se iz senke i stali po strani od Aes Sedai i gomile. U jednoj ruci gradonačelnik je opušteno nosio veliki drveni malj koji je koristio za zabijanje slavina u bačve. „Da li je to neko predložio da spali moju gostionicu?“, upita tiho.

Dva Koplina su ustuknula, a Cen Bjui se udaljio od njih. Bili Kongar se izgubi u gužvi. „Ne to“, reče Darl brzo. „Nikada to nismo rekli, Brane... ah, gradonačelniče.“

Bran je klimnuo glavom. „Onda sam možda čuo da pretite gostima u mojoj gostionici?“

„Ona je Aes Sedai“, poče Hari besno, ali umuknuo je kada se Haral Luhan pokrenuo.