Zenica sveta

Zadnji deo gostionice bio je mračan i tih, a senke na mesečini šarale su dvorište. Tihi zvuci kopita brzo su nestajali. Noć ih je upijala. Zaštitnikov plašt činio je da izgleda kao senka u tami. Samo je potreba da on ide ispred sprečavala ostale da se skupe oko njega. Neće biti lako da napuste selo neprimećeni, shvatio je Rand dok su se bližili kapiji — barem bi ih meštani primetili. Mnogi prozori u selu bili su osvetljeni bledožutom svetlošću, i mada su ta svetla sada izgledala majušno u noći, figure seljana su se često oslikavale na njima. Gledali su Šta ova noć donosi. Niko nije želeo da ponovo bude iznenađen.

U dubokim senkama pored gostionice, malo pre no što su napustili dvorište, Lan je naglo stao i pokazao da ućute.

Na Kolskom mostu su se čuli odjeci čizama, a mestimično na mostu mesečina se presijavala na metalu. Čizme su lupale prelazeći ga, škripale po šljunku i približavale se gostionici. Ništa se nije čulo od onih u senci. Rand je posumnjao da su njegovi prijatelji bili isuviše prestravljeni da izuste i glas — baš kao i on.

Koraci su se zaustavili pred gostionicom u sivilu neosvetljenom slabim svetlom koje je dolazilo kroz prozore trpezarije. Sve dok Džon Ten nije iskoračio, s kopljem naslonjenim na mišićavo rame, u starom kaputu zategnutom preko grudi, po kome su posvuda bili prišiveni čelični diskovi, Rand nije shvatao da je to bilo tuce ljudi iz sela i okolnih farmi — neki u šlemovima ili delovima oklopa koji su generacijama ležali pokriveni prašinom na tavanima, svi sa kopljima, sekirama ili zarđalim kosirom.

Mlinar proviri kroz prozor trpezarije, a onda se oštro okrenu: „Ovde je izgleda sve u redu.“ Ostali su se postrojili za njim u dva raštrkana reda i patrola je odmarširala u noć, kao da korača u ritmu tri različita bubnja.

„Dva Da’vol Troloka bi ih pojeli za doručak“, promrmlja Lan kada nestade odjeka njihovih čizama, „ali čuju i vide.“ Okrenuo je svog pastuva. „Hajdemo.“

Polako, u tišini, Zaštitnik ih je poveo natrag preko dvorišta, niz obalu kroz vrbe, i u Vinsku vodu, u blizini samog Vinskog izvora. Hladna brza voda, koja se presijavala dok se kovitlala oko konjskih nogu, bila je dovoljno duboka da ovlaži đonove njihovih čizama.

Izlazeći na drugu obalu, silueta konja se povijala pod Zaštitnikovom spretnom komandom, držeći se podalje od seoskih kuća. S vremena na vreme, Lan bi zastao i pokazao im da budu tihi, mada niko drugi ništa nije ni čuo ni video. Ipak, svaki put bi ubrzo prošla nova patrola seljana i farmera. Kretali su se polako prema severnom obodu sela.

Rand je zurio u mrak, u kuće visokih krovova, pokušavajući da ih utisne u pamćenje. Bajan li sam ja pustolov, pomisli. Nije čak ni napustio selo, a već ga je uhvatila nostalgija. Ali, nije prestajao da gleda.

Prošli su pored poslednjih kuća na obodima sela i zašli u njive, paralelno sa Severnim putem koji je vodio za Tarensku Skelu. Rand je pomislio kako noćno nebo sigurno nije bilo tako lepo kao u Dve Reke. Čisto crnilo se prostiralo naizgled u beskonačnost, a mirijade zvezda sijale su kao tačkice svetlosti kroz kristal. Mesec, gotovo pun, kao da je bio nadohvat ruke...

Crna silueta lagano je prešla preko mesečeve srebrne kugle. Rand nevoljno zateže uzde i zaustavi zelenka. Slepi miš, pomisli slabašno, ali znao je da to nije to. Slepi miševi bili su uobičajen prizor noću, u potrazi za muvama i bubama kroz sumrak. Krila tog stvorenja imala su možda isti oblik, ali kretala su se sa sporim moćnim zamasima ptice grabljivice. Bilo je jasno da je bilo u potrazi za nečim. Način na koji je letelo napred i nazad u dugim lukovima nije ostavljao mesta za sumnju. Najstrašnija od svega bila je njegova veličina. da je šišmiš tako veliki naspram meseca, morao bi biti nadohvat ruke. Pokušao je da oceni koliko je daleko to stvorenje i koliko je veliko. Mora biti da je veliko kao čovek, a krila... Ponovo se videlo naspram meseca i naglo počelo da ponire, dok ga noć nije progutala.

Nije ni primetio da je Lan dojahao natrag do njega sve dok ga Zaštitnik nije uhvatio za ruku. „Gde buljiš, dečko? Moramo da nastavimo.“ Ostali su čekali iza Lana.

Očekujući da će mu reći da je dopustio da ga strah od Troloka izludi, Rand je ispričao Šta je video. Nadao se da će Lan reći da je video slepog miša, ili da su ga oči prevarile.

Međutim, Lan gotovo režeći izgovori: „Draghkar“, a zvučalo je kao da mu se gadi od tog imena. Egvena i ostali iz Dve Reke nervozno su osmatrali po nebu u svim pravcima, ali zabavljač je tiho zaječao.

„Da“, reče Moiraina. „Previše bi bilo da se nadamo drugačije. A ako Mirdraal zapoveda Draghkaru, onda će uskoro znati gde smo, ako to već ne zna. Moramo da pređemo njive najbrže što možemo. Možda još uvek uspemo da stignemo do Tarenske Skele pre Mirdraala, a on i njegovi Troloci neće preći lako kao mi.“

„Draghkar?“, izgovori Egvena. „Šta je to?“

Tom Merilin je bio taj koji je odgovorio promuklo na njeno pitanje. „Tokom rata koji je okončao Doba legendi bile su stvorene gore stvari od Troloka i Poluljudi.“