Zenica sveta

Pocrvene, srećan što ga noć krije. Nespretno, držeći jednom rukom uzde, vratio je sečivo u kanije pogledavši brzo prema ostalima. Moiraina, Lan i Egvena su ga gledali, mada nije bio siguran koliko su mogli da vide na mesečini. Ostali su, izgleda, bili suviše zaokupljeni smirivanjem konja da bi obraćali pažnju na njega. Stavio je šaku na jabuku sedla i uskočio u njega jednim pokretom, kao da je čitavog života to radio. Ako je bilo ko od njegovih prijatelja primetio isukani mač, svakako će kasnije imati Šta da sluša. Biće vremena da se o tome brine.

Čim je uzjahao, ponovo su se dali u galop niz put i pored brda kupolastog oblika. Psi su lajali u selu — njihov prolazak nije bio potpuno neprimećen. Ili su možda psi namirisali Troloke, pomislio je Rand. I lajanje i seoska svetla nestali su ubrzo za njima. Galopirali su u grupi, a konji su se gotovo gurali dok su trčali. Lan im je naredio da se ponovo rašire, ali niko nije želeo da bude sam u noći. Vrisak se začuo visoko iznad njihovih glava. Zaštitnik je odustao i pustio ih da jašu u gomili.

Rand je bio odmah iza Moiraine i Lana. Zelenko je stenjao od napora da se progura između Zaštitnikovog vranca i gizdave kobile Aes Sedai. Egvena i zabavljač jurili su pored njega, dok su se Randovi prijatelji gurali iza njih. Oblak, podstaknut Draghkarovim kricima, leteo je i pored svega što je Rand mogao ili želeo da učini kako bi ga usporio. A opet, zelenko nije mogao da se približi ni korak konjima ispred sebe.

Draghkarov vrisak prolomi se kroz noć.

Zdepasta Bela trčala je ispruženog vrata, a rep i griva su joj vijorili na vetru, rame uz rame s većim konjima. Aes Sedai mora da je uradila još nešto, sem što je odagnala zamor, pomisli Rand.

Egvenino lice na mesečini bilo je ozareno uzbuđenim oduševljenjem. Njena pletenica letela je kao i konjske grive, a Rand je bio siguran da sjaj u njenim očima nije bio samo odsjaj mesečine. Zevao je od iznenađenja, sve dok se nije snažno zakašljao.

Lan mora da je nešto pitao, jer je Moirainina vika iznenada nadjačala vetar i tutnjavu kopita: „Ne mogu! Pogotovu ne jašući konja u galopu. Nije ih lako ubiti, čak i kada se vide. Moramo da bežimo i da se nadamo.“

Galopirali su kroz pokrov magle, tanak i ne viši od konjskih kolena. Oblak je prošao kroz njega u dva koraka i Rand zatrepta, pitajući se da mu se ne pričinjava. Noć je svakako bila prehladna za maglu. Još jedan oblak dronjavog sivila prolebdeo je pored njih, veći od prvog. Rastao je kao da se magla cedila iz tla. Iznad njih, Draghkar je besno vrištao. Magla je obuhvatila jahače na tren pre no što je nestala, došla je ponovo i izgubila se iza njih. Ledena magla ostavila je za sobom hladnu memlu na Randovom licu i šakama. A onda, zid bledog sivila pojavi se pred njima i bili su iznenada obavijeni. Gustina magle prigušila je zvuk kopita, a krici iznad njihovih glava kao da su dopirali kroz zid. Rand je jedva mogao da razazna oblike Egvene i Toma Merilina koji su jahali pored njega.

Lan nije usporio galop. „Još uvek postoji samo jedno mesto kuda možemo da odemo“, uzviknu glasom koji je zvučao šuplje i nerazgovetno.

„Mirdraal je prepreden“, odgovori Moiraina. „Okrenuću njegovu prepredenost protiv njega.“ Nastavili su da galopiraju ćutke.

Maglena ploča zaklanjala je i nebo i zemlju tako da je izgledalo da jahači, i sami pretvoreni u senke, lebde kroz noćne oblake. Čak su i noge njihovih konja nestale.

Rand se promeškolji u sedlu, skupljajući se zbog ledene magle. To što je znao da Moiraina možda nešto radi, čak i da gleda kako to radi, bilo je jedno — a da ga to kvasi, bilo je nešto sasvim drugo. Shvati da zadržava dah i nazva sebe devetostrukim idiotom. Nije mogao da jaše sve do Tarenske Skele ne dišući. Primenila je Jednu moć na Tamu i činilo se da mu je dobro. Ali opet, morao je da natera sebe da izdahne i udahne ponovo. Vazduh je bio težak, ali, iako hladniji, nije bio nimalo različit od vazduha bilo koje druge maglovite noći. Ubeđivao je sebe, ali nije bio siguran da je poverovao.

Lan ih je sada ohrabrivao da se drže zajedno, da budu dovoljno blizu da vide obrise ostalih u tom memljivom ledenom sivilu, a ipak, Zaštitnik nije usporio vratolomnu jurnjavu svog pastuva. Rame uz rame, Lan i Moiraina vodili su ih kroz maglu kao da su bili sigurni Šta je ispred njih. Ostali su samo mogli da mu veruju i da ga prate. I da se nadaju.

Oštri krici koji su ih pratili gubili su se tokom njihovog galopa, a onda su potpuno nestali, ali to je bilo mala uteha. Šuma i farme, mesec i put, sve je bilo zaklonjeno i skriveno. Psi su još uvek lajali, šuplje i udaljeno u suvoj izmaglici, kada bi prolazili pored farmi, ali nije bilo drugih zvukova sem tupog bubnjanja kopita njihovih konja. Ništa se u toj bezličnoj magli boje pepela nije menjalo. Ništa nije pokazalo koliko je vremena prošlo, sem bola u nogama i leđima, koji je postajao sve jači.