Zenica sveta

Hiljadu godina kasnije poslao sam Troloke na jug da divljaju, i tri veka oni su silovali svet. One slepe budale u Tar Valonu rekle su da sam bio pobeđen na kraju, ali Drugi zavet, Zavet deset nacija bio je skrhan tako da nije mogao ponovo biti načinjen, a koje tada ostao da mi se suprotstavi? Šaptao sam u uvo Artura Hokvinga i širom zemlje Aes Sedai su umirale. Šapnuo sam ponovo i Visoki Kralj je poslao svoje vojske preko Aritskog okeana, preko Svetskog mora i zapečatio dva usuda: usud svog sna o jednoj zemlji i jednom narodu i usud koji tek treba da dođe. Bio sam na njegovoj samrtnoj postelji kada su mu njegovi savetnici rekli da samo Aes Sedai može da spase njegov život. Ja sam progovorio, i on je naredio da se njegovi savetnici nabiju na kolac. Ja sam progovorio i poslednje reči Visokog Kralja bile su krik da Tar Valon mora biti uništen.

Kada takvi ljudi nisu mogli da mi se suprotstave, kakvih izgleda ti imaš — žaba koja čuči pored šumske bare. Služićeš mi ili ćeš igrati kako Aes Sedai sviraju sve dok ne umreš. A onda, bićeš moj. Mrtvi pripadaju meni!“

„Ne“, promrmlja Rand. „Ovo je san. Ovo jeste san!“

„Da li misliš da si u snovima bezbedan od mene? Gledaj!“ Ba’alzamon je mahnuo zapovednički i Rand usmeri glavu u pravcu njegovog pokreta, iako je on nije okrenuo — nije želeo da je okrene.

Pehar je nestao sa stola. Na mestu gde je stajao sada se nalazio veliki pacov koji je treptao na svetlu i oprezno njuškao vazduh. Ba’alzamon je savio prst i pacov je uz cičanje povio leđa, dok je nespretno održavao ravnotežu na stražnjim nogama. Prst se savi još više, i pacov se preturi, koprcajući se panično. Grebao je šapama kroz vazduh i cvileo snažno, dok su se njegova leđa savijala, savijala, savijala. Uz oštar pucanj, kao kada pukne grančica, pacov se snažno stresao i smirio, ležeći skoro presavijen.

Rand je progutao pljuvačku. „U snovima je sve moguće“, promrmljao je. Ne gledajući, ponovo je udario pesnicom vrata iza sebe. Šaka ga je bolela, ali još uvek se nije probudio.

„Onda idi kod Aes Sedai. Idi u Belu kulu. Ispričaj Amirlin o ovom... snu.“ Čovek se nasmeja: Rand oseti vrelinu plamenova na licu. „To je jedan način da im pobegneš. Onda te neće koristiti. Ne, ne kada znaju ono što ja znam. Ali da li će te ostaviti u životu, da pričaš o onome što rade? Da li si dovoljno velika budala da veruješ da hoće? Pepeo mnogih poput tebe rasut je po padinama Zmajeve planine.“

„Ovo je san“, reče Rand teško dišući. „Ovo je san i ja ću se probuditi.“

„Da li ćeš?“ Uglom oka video je kako se čovekov prst pokreće i pokazuje ka njemu. „Da li ćeš, zaista?“ Prst se savio i Rand je vrisnuo dok se povijao unazad. Svaki mišić u telu ga je vukao dalje. „Da li ćeš se ikada ponovo probuditi?“

Rand se trgnuo u tami zgrabivši tkaninu. Ćebe. Bleda mesečina sijala je kroz prozoru sobi. Senoviti oblici druga dva kreveta. Hrkanje sa jednog od njih, kao platno kad se cepa: Tom Merilin. Nekoliko ugaraka svetlucalo je među pepelom u ognjištu.

Znači, bio je to san, kao košmar u gostionici Kod Vinskog izvora za Bel Tin. Sve što je čuo i uradio, zbrkano sa starim pričama i glupošću koja je došla niotkuda. Navukao je ćebe do ramena, ali nije se tresao od hladnoće. I glava ga je bolela. Možda je Moiraina mogla da uradi nešto da zaustavi te snove. Rekla je da može da pomogne oko košmara.

Ponovo je legao mrmljajući. Da li su snovi zaista bili toliko loši da zatraži pomoć od Aes Sedai? S druge strane, da li je bilo Šta što bi sada uradio moglo da ga uvuče u veće nevolje? Napustio je Dve Reke, otišao s jednom Aes Sedai. Ali nije bilo drugog izbora, naravno. Stoga, da li je imao drugog izbora sem da joj veruje? Jednoj Aes Sedai? Razmišljanje o tome bilo je mučno koliko i snovi. Skupio se pod svojim ćebetom, pokušavajući da pronađe mir praznine kako ga je Tam naučio, ali još dugo nije mogao da usni.

15 Stranci i prijatelji

Sunčevi zraci iznad Randovog uskog kreveta konačno su ga probudili iz dubokog, mada nemirnog sna. Navuče jastuk preko glave, ali to nije zaista zaklonilo svetio, a i on nije zaista želeo da nastavi da spava. Bilo je još snova, ali on nije mogao da se seti nijednog sem prvog. Samo je znao da ne želi više da sanja.

Uzdahnuvši, bacio je jastuk i seo na krevet, trzajući se dok se istezao. Vratili su se svi bolovi za koje je u kadi mislio da su nestali. A glava ga je još uvek bolela. To ga nije iznenadilo. Takav san bi bio dovoljan da svako dobije glavobolju. Drugi su već izbledeli, ali ne i taj.

Ostali kreveti bili su prazni. Svetlost se prosipala kroz prozor pod oštrim uglom: sunce je bilo dobrano iznad obzorja. da je sada bio na farmi, već bi pripremio nešto za jelo i radio do ovog vremena. Iskoprcao se iz kreveta, mrmljajući, besan sam na sebe. Toliki grad je trebalo videti, a nisu ga čak ni probudili. Bar se neko postarao da u bokalu ima vode, i to još uvek tople.