Bodež snova

„Prelepa bitka je ona koju ne moraš da vodiš“, reče Met, mada oštrije nego što je nameravao. Ne voli bitke. U bitkama čovek može da bude izboden. On samo nekako stalno biva uvučen u njih – to je sve. Većina onog plesanja unaokolo jeste bilo pokušavanje da pobegne. Ali noćas neće biti bekstva, niti će ga biti u mnogim narednim danima. „Teslina, naš deo je veoma važan.“ Zbog čega li Aludra odugovlači, plamen je spalio? Napad na logor za snabdevanje mora da je već počeo, taman dovoljno snažan da vojnici koji ga brane pomisle kako mogu da izdrže dok ne stigne pomoć i dovoljno snažan da budu sigurni kako im pomoć jeste potrebna. Ostali napadi će se od samog početka vršiti punom snagom, kako bi se branioci nadvladali pre nego što shvate šta se dešava. „Nameravam da raskrvarim Seanšane, da ih raskrvarim tako snažno, brzo i često da će morati da odgovaraju na naše poteze, umesto da pripremaju svoje.“ Čim mu te reči sleteše s jezika, požele da je to sročio nekako drugačije.

Tuon se nagnu bliže Selukiji i viša žena pognu svoju maramom pokrivenu glavu kako bi se došaptavale. Previše je mračno za njihov krvavi jezik znakova, a nije mogao da razazna nijednu njihovu reč. Ali mogao je da zamisli o čemu pričaju. Obećala je da ga neće izdati, a to mora da pokriva i odavanje njegovih planova, ali zasigurno je priželjkivala da to obećanje nije dala. Trebalo je da je ostavi s Rajmonom ili nekim od ostalih. To bi bilo bezbednije nego što ju je pustio da ostane s njim. Mogao je, da je zavezao i nju i Selukiju. A verovatno i Sitejl. Ta krvava žena i dalje svaki put staje na Tuoninu stranu.

Mandevinov dorat zakopa kopitom, a on ga šakom u oklopnoj rukavici potapša po vratu. „Ne možeš da poričeš kako postoji sreća u bici – kada nalaziš slabost u neprijateljskim redovima koju nikada nisi očekivao i koja ne bi trebalo da postoji; kada je neprijatelj razmešten tako da se brani od napada sa severa, a ti dolaziš s juga. Ratna sreća ti sedi na ramenu, milostivi. Video sam to.“

Met zagunđa i razdraženo vrati šešir na glavu. Na svaki put kada se barjak izgubi i nabasa na krvavu slabu tačku u neprijateljskoj odbrani dolazi deset slučajeva kada jednostavno krvavo nije tamo gde ga ti očekuješ kada ti je krvavo potrebno da bude tamo. Toliko o ratnoj sreći.

„Jedan zeleni noćni cvet“, viknu jedan čovek odozgore. „Dva! Oba zelena!“ Po zvuku bi se reklo da se veoma brzo spušta s drveta.

Met uzdahnu od olakšanja. Raken je poleteo i krenuo ka zapadu. Na to je računao – najbliži veliki vojni odred odan Seanšanima nalazi se na zapadu, a čak je i varao time što je jahao što je više smeo ka zapadu. To što si siguran da će se tvoj protivnik poneti na izvestan način ne mora da znači da će tako zaista biti. Rajmon će svakog časa pregaziti logor za snabdevanje, preplavljujući branioce desetostrukim brojem svojih vojnika i tako obezbeđujući neophodne potrepštine.

„Kreni, Vanine“, reče i debeli čovek mamuznu konja, poteravši ga kasom u mrak. Ne može da bude brži od rakena, ali sve dok dojavi na vreme... „Mandevine, vreme je za pokret.“

Jedan vitak čovek skoči s najniže grane, pažljivo držeći durbin, koji onda pruži Kairhijenjaninu.

„U sedlo, Londrede“, naredi Mandevin, gurajući durbin u valjkastu kožnu navlaku privezanu za svoje sedlo. „Konle, postroj ljude u četiri reda.“

Nakon kratkog jahanja izađoše na uzani drum od nabijene zemlje što je vijugao kroz niska brda; Met ga je ranije izbegavao. U tom kraju ima malo imanja i još manje sela, ali on ne želi da se rašire glasine o velikim skupinama naoružanih ljudi. Bar ne dok on to ne bude hteo. Sada mu je potrebna brzina, a glasine noćas neće moći da budu brže od njega. Većina imanja pokraj kojih su kasom promicali bile su samo tamni obrisi na mesečini, pošto su svetiljke i sveće u njima već ugašene. Jedini zvuci bili su topot kopita i škripa sedala, uz povremeni oštar krik neke noćne ptice ili hučanje sove, ali dve hiljade i kusur konja stvara popriličnu buku. Prošli su i kroz jedno seoce, gde se svetlost videla samo u nekoliko rogozinom pokrivenih kuća i u sićušnoj kamenoj gostionici, ali ljudi su svejedno promolili glave kroz vrata i prozore kako bi zverali. Nesumnjivo misle kako vide vojnike odane Seanšanima. U većini Altare izgleda nije ostalo mnogo onih drugih. Neko zaklica, ali niko mu se ne pridruži.