Bodež snova

Odjednom se na sve strane oko kuće otvoriše kapije i kroz njih stadoše da izleću Aša’mani na konjima, Aes Sedai i Zaštitnici, velovima zabrađene Device i Bašer, jašući na čelu svojih konjanika. Aša’man i Aes Sedai u prstenu od dvoje mogu da otvore kapiju znatno veću nego što Rand može sam. Dakle, nekome je pošlo za rukom da da znak, crveni prasak na nebu. Svi Aša’mani bili su puni saidina, a Rand je pretpostavljao da su i Aes Sedai jednako pune saidara. Device počeše da se šire ka drveću.

„Agane, Hamade, pretražite kuću!“, viknu Bašer. „Matune, postroj kopljanike! Napašće nas čim budu mogli!“ Dva vojnika zariše koplja u zemlju i skočiše s konja, pa ujuriše unutra vadeći mačeve, dok ostali počeše da se razmeštaju u dva reda.

Ajako skoči sa sedla i pojuri ka Sandomeri, i ne pokušavajući da zadigne suknje kako joj se ne bi vukle po blatu. Merisa dojaha do Narišme pre nego što sjaha ispred njega i bez reči ga obema rukama uhvati za glavu. On se nape, povijajući leđa, i skoro se otrže od nje dok ga je Lečila. Nije bila preterano umešna s Ninaevinim načinom Lečenja.

„Rande“, izusti kada mu vide ruku. „Žao mi je. Ja... učiniću šta mogu, ali ne mogu da je popravim da bude kao što je bilo.“ Pogled joj beše ispunjen jadom.

On joj bez reči pruži levu ruku. Buktala je od bola. Čudno, ali i dalje je osećao šaku. Činilo mu se kao da i dalje može da stisne pesnicu prstima koji više ne postoje. Još više se naježi kada ona dublje povuče saidar, a pramičci dima nestaše s njegovog rukava, nakon čega ga ona zgrabi za ruku iznad zapešća. Čitava ruka poče da ga pecka i bol minu. Lagano, pocrnelu kožu zameni glatka i zdrava, koja kao da se preli preko malog patrljka koji je do maločas bio osnova njegove šake. Bilo je čudesno gledati to. I zmaj skerletno-zlatnih krljušti opet izraste, koliko je mogao, završavajući se delićem zlatne grive. Još je osećao čitavu šaku.

„Tako mi je žao“, opet mu reče Ninaeva. „Daj da ispitam imaš li drugih povreda.“ Zamolila ga je, ali naravno – nije čekala. Uhvati ga obema rukama za glavu i njega prože jeza. „Nešto ti nije u redu sa očima“, reče mu mršteći se. „Bojim se da pokušam to da popravim a da prethodno ne proučim. I najmanja greška mogla bi da te oslepi. Kako vidiš? Koliko sam prstiju podigla?“

„Dva. Vidim dobro“, šlaga on. Crne tačke su nestale, ali sve je i dalje video kao kroz vodu, a došlo mu je da čkilji od sunca koje kao da je bleštalo desetostruko jače nego maločas. Stare rane na njegovom boku bile su čvorište bola.

Bašer sjaha ispred njega sa svog zdepastog dorata i namršti se gledajući patrljak njegove leve ruke. Otkopčavši remen na kalpaku, skide ga pa ga tutnu pod mišku. „Bar si živ“, grubo reče. „Viđao sam gore povrede.“

„I ja“, odgovori Rand. „Mada, moraću iznova da učim mačevanje.“ Bašer klimnu. Za većinu stavova potrebne su dve šake. Rand se sagnu da uzme krunu Ilijana, ali Min mu pusti ruku i žurno mu pruži krunu. On je stavi na glavu. „Moraću da smislim nove načine kako da sve radim.“

„Mora da si obamro“, lagano kaza Ninaeva. „Rande, upravo si pretrpeo tešku povredu. Možda bi najbolje bilo da legneš. Lorde Davrame, neka neko od tvojih ljudi donese sedlo da digne noge na njega.“

„Nije obamro“, tužno reče Min. Vezaje bila puna tuge. Uhvati ga za ruku kao da opet hoće da ga pridrži. „Ostao je bez šake, ali tome nema pomoći, pa se već pomirio s tim.“

„Vunoglava budala“, promrmlja Ninaeva. Njena šaka, i dalje umrljana Sandomerinom krvlju, odlete ka debeloj pletenici koja joj je bila prebačena preko ramena, ali onda je naglo spusti. „Teško si povređen. U redu je žaliti. U redu je osećati se zatečeno. To je prirodno!“

„Nemam vremena“, odgovori joj on. Minina tuga bila je tolika da je pretilo da će preplaviti vezu. Svetlosti, pa on je dobro! Zašto se oseća tako tužno?

Ninaeva zamrmlja napola sebi u bradu nešto o „vunoglavcu“, „budali" i „tvrdoglavom muškom“, ali nije odustala. „Te stare rane na tvom boku opet su se otvorile“, skoro da procedi kroz zube. „Ne krvariš gadno, ali krvariš. Možda ću sada naposletku moći da učinim nešto u vezi s njima.“

Ali ma koliko se trudila – a pokušala je tri puta – ništa se nije promenilo. I dalje je osećao kako mu krv lagano klizi niz rebra. Rane su i dalje bile bukteće čvorište bola. Naposletku, nežno joj odgurnu ruke od sebe.

„Ninaeva, učinila si šta si mogla. Dovoljno je.“

„Budalo.“ Ovoga puta, to jeste procedila kroz zube. „Kako može da bude dovoljno kada ti i dalje krvariš?“

„Ko je ona visoka žena?" upita Bašer. Bar ga on razume. Ne traći se vreme na ono što se ne može popraviti. „Nisu valjda nju pokušali da predstave kao Kćer Devet meseca, zar ne? I to nakon što su mi ispričali da je sićušno stvorenjce.“

„Jesu“, odgovori Rand i ukratko objasni.

„Semirhag“, s nevericom promrmlja Bašer. „Kako možeš biti toliko siguran?“