Bodež snova

Merisa je nešto strogo pričala Narišmi, a njena druga dva Zaštitnika bila su nešto malo dalje od njih dvoje, u sedlima. Nije bilo nikakve sumnje šta mu ta žena strogoga lica govori, usput mašući rukama i naginjući se uz njega kako bi mogla da mu šapuće. Izdaje mu nekakva uputstva. Randu se to u tim okolnostima nimalo ne dopada, ali izgleda da ništa ne može da uradi. Merisa nije položila nikakve zakletve, tako da ne obraća pažnju na njega kada je reč o nekom od njenih Zaštitnika. Ili o bilo čemu drugome, zapravo.

I Kecuejn je gledala Randa. Ona i Ninaeva nosile su sve svoje ter’angreale u obliku nakita. Ninaeva je pokušavala da izgleda spokojno kao prava Aes Sedai. Izgleda da to poprilično vežba otkad je poslala Lana kud god da ga je poslala. Naravno, pola brda delilo je njenu punačku smeđu kobilu od Kecuejninog dorata. Ninaeva to nikada ne bi priznala, ali Kecuejn je zastrašuje.

Logan dojaha između Randa i Bašera. Njegov vrani škopac je poigravao. Konj je bio skoro istovetne boje kao njegov kaput i plašt. „Sunce je skoro pravo iznad nas“, reče. „Vreme je da krenemo.“ U toj rečenici bila je tek najmanja naznaka pitanja. Taj čovek mrzi da prima naređenja. A odgovor nije ni sačekao. „Sandomera!“, viknu. „Narišma!“

Merisa zadrža Narišmu za rukav da bi mu još nešto rekla pre nego što ga pusti da odjaše, zbog čega se Logan namršti. Preplanuo od sunca, Narišma je s tim svojim tamnim pletenicama ukrašenim zvončićima delovao godinama mlađi od Randa, premda je zapravo bio nekoliko godina stariji. Sedeći u sedlu svog mrkova pravo kao mač, klimnu Loganu kao sebi ravnom, zbog čega se ovaj opet namršti. Sandomera nešto tiho reče Ajaki, pre nego što uzjaha svog šarca, a ona ga dodirnu po bedru kada se nađe u sedlu. Sav u borama, proređene kose i prosede brade potkresane u šiljak i namazane uljem, izgledao je tako da je ona naspram njega delovala pre mladalački nego bezvremeno. Sada i on nosi crveno-zlatnog zmaja na svom visokom crnom okovratniku, kao i srebrni mač. To važi za sve Aša’mane na brdu, pa čak i Manfora. On je tek skoro uzdignut do Predanog, ali on je među prvima došao u Crnu kulu, pre nego što je Crna kula i postojala. Većina ljudi koji su počeli s njim sada su mrtvi. Čak ni Logan nije poricao da on to zaslužuje.

Logan je imao dovoljno pameti da ne zove Kecuejn ili Ninaevu, ali njih dve same poteraše konje da se pridruže Randu i stadoše mu sleva i zdesna, na tren ga odmeravajući pogledima, lica tako bezizražajnih da se nije znalo šta misle. Pogledi im se sretoše i Ninaeva brzo okrenu glavu. Kecuejn blago frknu. A onda i Min dođe. Njegova „još jedna“, kako bi počasti bile uravnotežene. Čovek nikada ne bi trebalo da u krevetu obećava nešto. On otvori usta, a ona izvi obrvu i pogleda ga veoma značajno. Veza se ispuni nečim... opasnim.

„Ti gledaj da budeš iza mene kada stignemo tamo“, kaza joj, ali to uopšte nije bilo ono što je nameravao da izgovori.

Osećaj opasnosti promeni se u ono što je naučio da prepoznaje kao ljubav. Iz nekog razloga, kroz vezu se osećao i zajedljiv smeh. „Hoću, ako budem htela – ti vunoglavi čobanine“, reče to poprilično oporo, kao da mu veza neće staviti do znanja kako se zaista oseća. Ma koliko mu to bilo teško da rastumači.

„Ako ćemo već da radimo ovu glupost, hajde da s time završimo“, odlučno reče Kecuejn i potera svog tamnog riđana nizbrdo.

Nedaleko od brda, imanja počeše da niču uz krivudavi put od nabijene zemlje koji je vodio kroz šumu, tvrd od mnogo godina upotrebe, ali svejedno sklizak od blata koje je ostalo nakon sinoćne kiše. Dimnjaci kamenih kuća s krovovima od rogozine pušili se se od pripremanja ručka. Ponegde su devojke i žene sedele na suncu za preslicama. Muškarci u grubim kaputima hodali su po poljima ograđenim kamenim zidovima i proveravali kako niču usevi, dok su dečaci okopavali. Na pašnjacima beše smeđe-bela stoka ili crne ovce, na koje su obično pazili po jedan ili dva dečaka s lukovima i praćkama. U tim šumama ima vukova, leoparda i drugih stvorenja koja vole ukus govedine ili ovčetine. Neki ljudi su zaklonili oči od sunca kako bi bacili pogled na prolaznike, nesumnjivo se pitajući ko su ti lepo odeveni ljudi koji dolaze u posetu gospi Dirdru. Začelo nema drugog razloga za njihov dolazak, kad su se već zaputili prema vlastelinskoj kući i kad su toliko daleko od bilo kog važnog mesta. Niko nije delovao ni uznemireno ni uplašeno, već su samo radili svoj svakodnevni posao. Glasine o nekoj vojsci u kraju začelo bi ih uznemirile, a glasine takve vrste šire se kao šumski požar. Čudno. Seanšani ne mogu da Putuju i da stignu pre nego što se glas o njihovom dolasku proširi. To je veoma čudno.