Bodež snova

U Altari je podnevno sunce pripeklo, mada su naleti povetarca ponekad Randu zanosili plašt. Već su dva sata na vrhu brda. Veliki tmurni oblaci gmizali su sa severa preko plavosivog mreškanja vazduha, koje je nagoveštavalo kišu i zahlađenje. Andor je svega nekoliko milja u tom smeru, preko niskih brda pošumljenih hrastom i borom, kožolistom i kiselim drvetom. Preko te granice stoka se krade u oba smera bezbrojnim pokolenjima. Da li Elejna u Kaemlinu gleda kako pada kiša? Taj grad je dobrih stotinu pedeset liga istočno odatle, predaleko da bi ona mogla da oseti bilo šta drugo sem slabašnog prisustva u glavi. Avijenda, u Arad Domanu, bila je još nejasnija. Nije se setio mogućnosti da je Mudre povedu sa sobom. Ipak, biće bezbedna među desetinama hiljada Aijela, koliko i Elejna iza kaemlinskih zidina. Tai’daišar zakopa kopitom i zabaci glavu, nestrpljiv da krene. Rand potapša velikog vranca po vratu. Pastuv bi za manje od sat vremena mogao da stigne do granice, ali danas ih put vodi na zapad. Sada je ostalo veoma malo vremena pre nego što bude morao da prevali taj kratki put.

Na današnjem sastanku mora da ostavi utisak, pa je stoga pažljivo birao šta će da obuče. Ali mu je Kruna mačeva na glavi bila ne samo zato da bi ostavio utisak. Polovina sićušnih mačeva koji su se gnezdili posred širokog venca lovorovog lišća bila je vrhovima okrenuta nadole, tako da je krunu bilo neugodno nositi, jer je stalno podsećala na svoju težinu – kako u zlatu, tako i u odgovornosti. Malo okrznuće u jednom od tih lovorovih listova grebalo ga je po slepoočnici i podsećalo na bitku protiv Seanšana u kojoj je nastalo. Tu je bitku izgubio, a to nije mogao sebi da priušti. Tamnozeleni svileni kaput bio mu je izvezen zlatnim koncem po rukavima, ramenima i visokom okovratniku, opasač s mačem beše prikopčan pozlaćenom kopčom u obliku zmaja, a u ruci je nosio Zmajevo žezlo – dve stope dugačko kopljište, s dugim zeleno-belim resama ispod uglačane čelične glave. Ako ga Kćer Devet meseca prepozna kao deo seanšanskog koplja, takođe će videti zmajeve koji su Device izrezbarile oko ostatka kopljišta. Danas ne nosi rukavice. Zlatogrive zmajeve glave na njegovim nadlanicama belasale su se na suncu kao metal. Ma koliko njen položaj među Seanšanima bio visok, znaće s kime se suočava.

Budala. Razuzdan smeh Lijusa Terina odjeknu mu u glavi. Budala zato što ulazi u klopku. Rand nije obraćao pažnju na luđaka. To možda jeste klopka, ali on je u tom slučaju spreman za nju. Vredi izložiti se toj opasnosti. To mu je primirje potrebno. Mogao bi da zgazi Seanšane, ali po koju cenu u krvi i u vremenu koje možda i nema? Opet baci pogled ka severu. Nebo iznad Andora bilo je vedro, izuzev nekoliko visokih belih oblaka, koji su lebdeli kao pramičci dima. Poslednja bitka se bliži. Mora da iskuša sreću.

Min, igrajući se uzdama svoje sive kobile, osećala se samozadovoljno, što ga je živciralo. U trenutku slabosti, izvukla je obećanje od njega – i odbijala je da ga razreši. Mogao bi on da ga prekrši. Trebalo bi da ga prekrši. Kao da je čula o čemu razmišlja, pogleda ga. Njeno lice, okruženo tamnim kovrdžama koje su joj padale sve do ramena, bilo je bezizražajno – ali kroz vezu se odjednom pronesoše sumnjičavost i tračak gneva. Činilo se kao da pokušava da potisne i jedno i drugo, ali ona ipak namesti rubove rukava svog veoma kitnjasto izvezenog crvenog kaputa, kao što čini kada proverava šta joj je s noževima. Naravno, ona ne bi potegla svoja sečiva na njega. Naravno da ne bi.

Ženska ljubav može biti nasilna, promrmljao je Lijus Terin. Ponekad povrede čoveka više nego što misle da su ga povredile i gore nego što to misle. Ponekad im je nakon toga čak i žao. Na trenutak je zvučao kao da nije pomerio pameću, ali Rand svejedno potisnu taj glas.

„Rande al’Tore, trebalo bi da nas pustiš u dalju izvidnicu“, reče mu Nandera. Ona i dve desetine drugih Devica u retkoj šumi na vrhu brda nosile su svoje crne velove preko lica. Neke su u rukama držale lukove s napetim strelama. Ostale Device bile su među drvečem podalje od brda, motreći na neželjena iznenađenja. „Zemljište je čisto odavde sve do vlastelinske kuće, ali ovo mi i dalje smrdi na zamku.“ Nekada je reči kao što su „vlastelinski" i „kuća" izgovarala nezgrapno. Ali sada je već dugo u mokrozemlju.