Bodež snova

Met je jahao pored Mandevina, dok su Tuon i ostale žene bile iza njih, pa se povremeno osvrtao. Ali ne da bi se uverio kako je ona i dalje tu. Ma koliko to čudno bilo, nema nikakve sumnje da će ona održati reč i neće bežati, čak ni sada. A nije se ni osvrtao kako bi video da li ga ona prati. Brijač je bila lakog koraka, a ona dobro jaše! Kockica ne bi mogao da pretekne Akejn ni da pokuša. Ne, on samo voli da je gleda, čak i na mesečini. Možda naročito na mesečini. Prethodne noći opet je pokušao da je poljubi, a ona ga je udarila tako snažno da je isprva pomislio kako mu je polomila jedno vito rebro. Ali poljubila ga je neposredno pre nego što su te večeri krenuli. Samo jednom, govoreći mu da ne bude gramziv kada je pokušao da je i drugi put poljubi. Ta žena mu se topi u rukama dok je ljubi, a pretvara u led čim se odmakne od njega. Šta će s njom? Jedna velika sova prelete mu preko glave, tiho mašući krilima. Da li će ona i u tome videti neko znamenje? Verovatno.

Ne bi trebalo da toliko vremena provodi razmišljajući o njoj. Ne noćas. Istini za volju, u izvesnoj meri on se zaista oslanja na sreću. Tri hiljade kopljanika koje je Vanin našao, mahom Altaraca, uz nešto malo Seanšana, možda jesu a možda i nisu oni koje je gazda Rojdel obeležio na svojoj karti, mada nisu bili predaleko od te tačke, ali nikako se nije moglo sa sigurnošću reći u kojem su se smeru od tada kretali. Ka severoistoku, skoro sigurno, prema Malvidskom tesnacu – i Molvejnskom prolazu nakon njega. Izgleda da Seanšani izbegavaju Lugardski drum kada je o vojnim pokretima reč, izuzev poslednjeg dela, nesumnjivo da bi prikrili svoje brojno stanje i odredište. Međutim, nije u to potpuno siguran. Ako nisu otišli predaleko, ovo će biti put kojim će poći kako bi stigli do onog logora za snabdevanje. Ako. Ali ako su odjahali dalje nego što je on očekivao, možda će poći nekim drugim putem. Tu nema opasnosti; samo će ispasti da je protraćio noć. A moguće je i da njihov zapovednik reši da preseče pravo preko brda. To bi moglo da ispadne nezgodno ako nameri da u pogrešnoj tački opet izađe na taj put.

Jedno četiri milje iza sela, stigoše do mesta gde je put prolazio između dva brdašca blagih padina – i tu naredi da stanu. Karte koje je gazda Rojdel crtao sasvim su dobre, ali i one koje je nabavio od drugih ljudi delo su majstora. Rojdel nabavlja samo najbolje. Met prepozna tu tačku kao da je već tu bio.

Mandevin okrenu konja u mestu. „Admare, Ejndele, povedite svoje ljude na severnu padinu. Madvine, Dongale, južna padina. Jedan na svaku četvoricu da drži konje.“

„Šapnite konje“, naredi Met, „i stavite im zobnice da ne bi rzali.“ Suočiće se s kopljanicima. Ako stvari pođu po zlu i ako budu pokušali da beže, ti kopljanici će ih pregaziti kao da love divlje svinje. Samostrel ništa ne vredi iz sedla, naročito pri bežanju. Moraju da pobede.

Kairhijenjanin ga pogleda – izraz lica bio mu je skriven prečagama na kalpaku – ali nije oklevao. „Šapnite konje i stavite im zobnice“, naredi. „Svi u borbeni red.“

„Naredi nekima da paze na sever i na jug“, reče mu Met. „Ratna sreča može da se okrene i protiv nas.“ Mandevin klimnu i izdade naredbu.

Samostrelci se podeliše i poteraše konje uz padine obrasle retkom šumom, a njihovi tamni kaputi i mrkozeleni oklopi uklopiše se u senke. Uglačani oklopi divni su za svečane povorke, ali mesečina po njima blešti isto koliko sunčeva svetlost. Prema Talmanesu, najteže je bilo ubediti kopljanike da se odreknu svojih blistavih oklopnih prsnika a plemiće svojih posrebrenih i pozlaćenih. Pešadija je odmah uvidela koliko je to pametno. Izvesno vreme čuli su se zvuci gacanja ljudi i konja po opalom lišću, kršenja kroz žbunje, ali naposletku zavlada tišina. Gledajući s puta, Met nikada ne bi rekao da na jednoj ili na drugoj padini ima nekog. Sada mu ostaje samo da čeka.

Društvo su mu pravile Tuon i Selukija, kao i Teslina. Jak povetarac dunu sa zapada i zanese im plaštove, ali Aes Sedai – naravno – mogu da zanemaruju takve stvari, mada je Teslina držala svoj plašt da joj se ne rastvori. Za divno čudo, Selukija je pustila vetar da joj nosi plašt kuda hoće, ali Tuon je jednom rukom držala svoj da se ne raskriljuje.

„Možda bi ti bilo prijatnije medu drvećem“, reče joj. „Drveće zaustavlja vetar.“

Ona na tren sva zadrhta od nemog smeha. „Uživam u tome da te gledam kako se odmaraš na svom brdu“, otegnuto mu odgovori.

Met trepnu. Brdu? Sedi na Kockici nasred krvavog druma, a plameni vetar seče ga kroz kaput kao da se zima vratila. O kakvom ona to brdu priča?

„Pazi se sa Džolinom“, kaza mu Teslina, iznenada i neočekivano. „Ona ume da bude... detinjasta... na izvestan način. A ti je opčinjavaš kao što blistava nova igračka opčinjava dete. Ako smisli kako da te ubedi da na to pristaneš – vezaće te. A možda i ako ne shvatiš da na to pristaješ.“

On taman zausti da kaže kako nema nikakvih krvavih plamenih izgleda za to, kad ga Tuon preteče.