Bodež snova

„Drago mi je što se napokon zanimaš za neke stvari, Igračko. Možda ipak ima nade da te obrazujem.“ Oči su joj bile mastiljave na mesečini. „Kada se sova dvaput oglasi, to znači da će neko ubrzo umreti.“ Pa, to je okončalo krvavi razgovor.

Seanšani se ubrzo pojaviše, po četiri u vrsti i vodeći konje korakom, s kopljima u rukama. Vanin je bio u pravu kada je kazao da njihov zapovednik zna zanat. Ako neko vreme idu kasom, pa se onda vode korakom, konji mogu brzo prevaliti veliku razdaljinu. Budale koje pokušavaju da galopom pređu dug put na kraju završe s mrtvim ili obogaljenim konjima.

Svega je prvih četrdesetak nosilo seanšanske člankovite oklope i neobične kalpake. Baš šteta. Nije imao predstave kako će se Seanšani osećati zbog žrtava koje će zadobiti njihovi saveznici iz Altare. Ali sasvim sigurno će primetiti gubitke među svojima.

Kada se sredina povorke našla tačno ispred njega, nečiji dubok glas na putu odjednom viknu: „Barjak! Stoj!“ Te dve reči bile su uzviknute s dobro poznatim seanšanskim otezanjem. Ljudi u člankovitim oklopima smesta stadoše. Ostali se sporije zaustaviše.

Met duboko uzdahnu. To mora da je bilo na delu to što je ta’veren. Teško da su mogli da stanu na bolje mesto i da im je lično naredio. Spusti ruku Teslini na rame. Ona se malčice lecnu, ali morao joj je tiho privući pažnju.

„Barjak!“, viknu dubok glas. „U sedla!“ Vojnici na putu krenuše da poslušaju.

„Sada“, tiho reče Met.

Lisičja glava zaledi mu se na grudima i odjednom kugla crvene svetlosti zalebde visoko nad putem, obasjavajući vojnike sablasnom svetlošću. Imali su tek otkucaj srca da zabezeknuto zure. Duž reda ispod Meta hiljade tetiva na samostrelima odjednom zabrujaše i kao uz glasan prasak hiljadu strela pohrli u vojnike, s tako kratke razdaljine probijajući oklopne prsnike, obarajući ljude s nogu i terajući konje da se propinju i njište, baš kao i hiljadu s druge strane. Nije svaka strela tačno pogodila metu, ali s teškim samostrelima i nije bitno. Ljudi su padali smrskanih nogu, ili napola otkinutih. Ljudi su se grabili za patrljke upropaštenih ruku, pokušavajući da zaustave krvoliptanje. Ljudi su vrištali glasnije nego što su konji njištali.

Gledao je jednog obližnjeg samostrelca kako se saginje da za tetivu svog samostrela zakači dve kuke glomaznog čekrka nalik na kutiju, koji mu je visio sa opasača, zakačen remenom. Kako se čovek ispravio, tako je remenje izašlo iz čekrka, ali čim se ispravio postavio je čekrk na kraj izvrnutog samostrela, pomerio polugicu na kutiji i počeo da okreće ručke. Tri brza okreta, propraćena nekakvim grubim zujanjem – i tetiva je bila nategnuta.

„U drveće!“, viknu duboki glas. „Prsa u prsa s njima pre nego što opet nategnu! Brže!“

Neki pokušaše da uzjašu, kako bi na konjima jurnuli u napad, a drugi pustiše uzde i koplja i izvukoše mačeve. Nijedan od njih ne stiže do drveća. Još dve hiljade strela zari se u njih, rušeći ljude, probijajući ih i ubijajući one iza njih, ili se zarivajući u konje. Ljudi na padinama stadoše da opet užurbano okreću čekrke, ali nije bilo potrebe. Na putu se poneki konj tu i tamo slabašno ritao. Jedini ljudi koji su se kretali mahnito su pokušavali da privežu rane bilo čime pri ruci, kako ne bi nasmrt iskrvarili. Vetar je nosio zvuk konja u galopu. Na nekima su možda i bili jahači. Onaj duboki glas više nije vikao.

„Mandevine“, viknu Met, „završili smo ovde. Naredi ljudima da uzjašu. Moramo da idemo.“

„Moraš se zadržati i ponuditi im pomoć“, odlučno mu reče Teslina. „Pravila rata nalažu to.“

„Ovo je nova vrsta rata“, grubo joj odvrati Met. Svetlosti, na putu vlada tišina, ali on i dalje čuje vrištanje. „Morače da sačekaju svoje da bi dobili pomoč.“

Tuon promrmlja nešto napola sebi u bradu. Učinilo mu se da je rekla: „Lav ne može imati milosti“, ali to je besmisleno.

Prikupivši svoje ljude, povede ih niz severnu padinu. Nema nikakve potrebe dopustiti da preživeli vide koliko ih je. Za nekoliko sati pridružiće im se ljudi s drugih brda, a za još nekoliko pridružiće im se i Karlomin. Pre praskozorja, opet će napasti Seanšane. Namerava da ih natera da jure kako bi zbog njega izvukli onaj krvavi čep.

28 U Maldenu

Neposredno pre praskozorja, Faila je vezivala širok pojas od zlatnih alki oko pojasa poslednji put, kada je u mali i skučeni šator u kojem su sve spavale ušla Dairaina. Napolju je zora počela da rudi, ali unutra kao da je još bila noč. Ali Failine oči su se prilagodile na mrak. Vitka ženica crne kose koja joj se u talasima prosipala do pojasa mrštila se zevajući. U Kairhijenu je bila odmah ispod Visokog sedišta svoje kuće, ali ovde su je usred noći probudili zato što Sevana nije mogla da spava, pa je želela da joj neko čita. Sevana je uživala u Dairaininom glasu, a verovatno i u pričama koje ona prenosi o navodnim nedelima među Sevaninim gai’šainima. Kairhijenjanka nikada nije bila proglašena za jednog od onih gai'šaina koji nisu zadovoljili. Ruke joj pođoše ka zlatnom okovratniku, a onda se pokoleba kada vide da su Faila, Alijandra i Majgdin već obučene i na nogama.