Bodež snova

„Te će nam stvari biti potrebne kako bismo prošle kroz tabor Šaidoa“, nežno joj reče Faila. „Možda nas Galina neće odvesti odavde, ali svejedno nameravam da danas odemo.“ To je postalo neophodno zahvaljujući Dairaini. Bain i Čijad ne mogu dugo da je kriju. „Ili čim prokopamo izlaz odavde. Pretvaraćemo se da smo poslate da beremo bobice.“ Ali nije želela da omalovažava hrabri čin svoje vazalke. „Međutim, sada ne moramo da ih nosimo.“ Skinuvši opasač i okovratnik, ispravi svoju kotaricu i stavi ih povrh prljavih gai'šainskih odora. Ostale postupiše kao ona. Alijandra, samoprekorno se smejući, ode po svoj okovratnik i opasač. Bar se opet smeje. Faila je priželjkivala da to može.

Zbrka nagorelih greda i napola spaljenih dasaka koja je popadala po stepeništu podsećala je na neku od onih kovačkih slagalica koje njen Perin onoliko voli. Kao da sve nosi ili se oslanja na nešto drugo. Da stvari budu još gore, i lako je moguće da ne bi mogle da pomere teške grede i da sve zajedno rade na njima. Ali kada bi mogle da raščiste dovoljno prostora samo da se provuku, gurajući se između debelih greda... Bilo bi to opasno. Ali kada je opasan put jedini izlaz, čovek mora da ide njime.

Nekoliko dasaka lako su izvukle i nagomilale u zadnjem delu podruma, ali nakon toga sve ostalo su morale pažljivo da biraju, ispitujući da vide hoće li nešto pasti ako nešto drugo izvuku, gurajući ruke što dublje mogu u taj splet greda i dasaka, pipajući da vide jesu li se negde klinovi zakačili za nešto, pokušavajući da ne razmišljaju o mogućnosti da se čitava gomila svulja i smrska ruku zavučenu u nju. Tek nakon toga počinjale su da vuku, ponekad po dve zajedno, tegleći sve jače i jače dok neki komad drveta odjednom ne popusti i odvoji se od hrpe. Kada bi se to desilo, sve bi pobegle nazad, zadržavajući dah. Nijedna od njih se ne bi ni mrdnula sve dok se ne bi uverile da se odron neće srušiti na njih. Taj rad se pretvorio u središte njihovog sveta. Faili se jednom učinilo da čuje vukove kako zavijaju. Obično pomisli na Perina kada čuje vukove, ali ne i ovoga puta. Jedino je rad bitan.

A onda Alijandra istrgnu jednu oprljenu dasku i uz silno stenjanje, hrpa poče da klizi. Prema njima. Sve potrčaše prema zadnjem delu podruma, a gomila se uz zaglušujuću tutnjavu sruči prema njima, dižući nove oblake prašine.

Kada prestadoše da kašlju i kada se prašina opet sleže, kao kroz maglu videše da je možda četvrtina podruma ispunjena odronom. Sav njihov trud bio je zaludan – a da stvari budu još gore, hrpa greda i dasaka opasno se krivila prema njima. Uz glasnu škripu, još malo kliznu napred, pa stade. Bilo je očigledno da će im se čitava ta gomila sručiti na glave čim izvuku prvu dasku iz nje. Arela tiho zaplaka. Sunčeva svetlost ulazila je u podrum kroz procepe na tavanici, otuda su ih mamili ulica i nebo, ali ti procepi nisu bili dovoljno veliki da se kroz njih čak ni Lejsila provuče. Faila ugleda crvenu maramu kojom je Galina obeležila zgradu. Na tren se zavijorila na povetarcu.

Zureći u maramu, ona zgrabi Majgdin za ramena. „Hoću da pokušaš da nateraš onu tamo maramu da radi nešto što je vetar ne bi mogao naterati da radi.“

„Hoćeš da privučeš pažnju?“, promuklo upita Alijandra. „Verovatnije je da bi tu maramu ugledali Šaidoi, a ne neko drugi.“

„Bolje je i to nego da ovde umremo od žeđi“, odgovori Faila, glasom strožim nego što je želela. Tada nikada više ne bi videla Perina. Ako je Sevana baci u bukagije, bar će biti živa kada on dođe da je spase. Spašće je on – u to je ubeđena. Sada je njena dužnost da žene koje je slede održi u životu. A ako to znači zatočeništvo – neka bude. „Majgdin?“

„Mogu čitav dan pokušavati da prigrlim Izvor, a da u tome ne uspem“, obamrlo joj odgovori žena kose boje sunca. Stajala je pogureno, zureći u prazno. Po izrazu lica reklo bi se da je zagledana u zjapeći bezdan ispod sebe. „A i ako mi pođe za rukom da ga prigrlim, skoro nikada ne mogu ništa da izatkam.“

Faila prestade da steže Majgdin, pa joj mesto toga zagladi kosu. „Znam da je to teško“, kaza joj smirujući je. „Pa, zapravo ne znam. Nikada to nisam radila. Ali ti jesi – i možeš opet. Majgdin, naši životi su u tvojim rukama. Znam da imaš snage. Viđala sam to iznova i iznova. Ti se ne predaješ. Znam da to možeš, a znaš i ti.“

Majgdin se lagano ispravi, a očaj joj nestade sa lica. Možda i dalje vidi bezdan, ali ako upadne u njega, učiniće to neustrašivo. „Pokušaću“, kaza.

Dugo je zurila u maramu, da bi na kraju samo utučeno odmahnula glavom. „Izvor je tu, kao sunce odmah iza obzorja“, prošapta, „ali svaki put kada pokušam da ga prigrlim bude kao da pokušavam da prstima uhvatim dim.“ Faila žurno izvuče gai'šainsku odoru iz svoje kotarice, pa za njom još jednu, ne mareći za zlatne opasače i okovratnike koji popadaše na kameni pod.

„Sedi“, reče joj nameštajući odore u hrpicu. „Raskomoti se. Majgdin, znam da ti to možeš.“ Nateravši je da sedne, i ona prekrštenih nogu sede pored nje.

„Možeš ti to“, tiho kaza Alijandra, sedajući pored Majgdin s druge strane.