Bodež snova

„Aldine, da li bi ti poneo Majgdin?“, bilo je sve što joj je pošlo za rukom da kaže pre nego što je Rolan krenuo vodeći je za sobom.

Osvrnu se i vide Aldina kako diže u naručje mlitavu Majgdin. Džoradin je držao Lejsilu za ruku jednako čvrsto kao Rolan nju. Tri Bezrodna predvodili su povorku u belo odevenih muškaraca i žena. I jednog dečaka. Teril je izgledao ozbiljno kao smrt. Pipajući po rukavu – što ni najmanje nije bilo lako pošto ju je Rolan svojom velikom šakom ščepao za ruku – obuhvati prstima hrapavu dršku svog bodeža. Šta god da se to dešava ispred zidina, možda će joj to sečivo zatrebati pre mraka.

Perin je trčao ulicom koja je vijugala kroz šatore. Nikoga nije bilo na vidiku, mada je kroz grmljavinu ognjenih kugli i munja čuo i druge zvuke koji prate bitku. Zveket čelika o čelik. Krike ljudi koji ubijaju ili umiru. Vrištanje. Krv mu je tekla niz levu stranu lica od posekotine na glavi, a osećao je i kako mu klizi niz desni bok, gde ga je koplje okrznulo, i niz levu butinu, gde je zadobio dublju ranu od koplja. Nije sva krv na njemu bila njegova. Jedno lice se pojavi na ulazu niskog tamnog šatora i smesta se povuče unutra. Dečje lice – i to prestravljeno. A nije ni bilo prvo koje je video. Šaidoi su pod tolikim pritiskom da je mnogo dece ostavljeno. Ali time će se baviti kasnije. Preko šatora je video da je kapija tek nešto malo više od stotinu koraka daleko. Iza te kapije je tvrđava i Faila.

Dva Šaidoa iskočiše iza jednog zemljanosmeđeg visokog šatora, upirući kopljima. Ali ne u njega. Gledali su nešto s leve strane. Ne usporavajući, on se baci na njih. Obojica su bili krupniji od njega, ali silina njegovog skoka oborila ih je na zemlju, a on se u padu već borio. Čekićem udari jednog čoveka u dno brade, a drugog dvaput duboko ubode nožem. Čekić se diže i smrska prvom čoveku lice, rasipajući krv na sve strane, pa se opet diže i pade dok je Perin drugom rukom ubadao. Čovek smrskanog lica samo se jednom trže kada Perin ustade. Onaj drugi je nepomično ležao i slepo zurio u nebo.

Krajičkom levog oka primeti nekakav pokret i baci se udesno. Mač raseče vazduh tamo gde je maločas njegov vrat bio. Aramov mač. I nekadašnji Krpar zadobio je rane. Pola lica bilo mu je obliveno krvlju, kao nekakva čudna maska, a u kaputu s crvenim prugama bili su prorezi mokri od krvi. Oči su mu izgledale bezmalo staklasto, kao oči nekog leša, ali i dalje kao da je plesao s tim sečivom u rukama. U mirisu mu se osećala smrt – smrt koju traži.

„Jesi li poludeo?" procedi Perin. Čelik zveknu o čelik kada on glavom svog čekića odbi udarac mačem. „Šta to radiš?“ Odbi još jedan udarac, pa pokuša da dohvati Arama i jedva stiže da se na vreme izmakne, tako da je zaradio samo posekotinu preko rebara.

„Prorok mi je to objasnio.“ Aram je zvučao omamljeno, ali mač mu je sevao kao munja, a Perinu je jedva polazilo za rukom da čekićem ili nožem odbija udarce. Samo se nadao da se neće saplesti o neki konopac ili leđima naleteti na šator. „Tvoje oči. Ti si zapravo Nakot Senke. Ti si doveo Troloke u Dve Reke. Sve mi je objasnio. Te oči. Trebalo je to da shvatim kada sam te prvi put ugledao. Ti i Elijas s tim vašim Senkinim očima. Moram da spasem gospu Failu od tebe.“

Perin se pribra. Ne može da maše sa deset funti čelika jednako brzo kao Aram tim mačem koji teži trećinu toga. Nekako mora da mu se približi, da uđe unutar dohvata tog sečiva koje se ne vidi koliko se brzo kreće. To neće uspeti a da ne bude ranjen – i to najverovatnije teško – ali ako još malo bude čekao, taj će ga čovek ubiti. Peta mu se zakači za nešto i on se zatetura unatraške i umalo pade.

Aram polete, zadajući udarac mačem. Odjednom se ukoči, razrogači oči, a sečivo mu ispade iz ruku. Pade napred, na lice, s dve strele koje su mu štrcale iz leđa. Trideset koraka iza njega, dva zabrađena Šaidoa već su stavila strele na lukove i zategla tetive. Perin skoči u stranu, iza kupastog zelenog šatora, pa se brzo diže na noge. U uglu šatora videlo se kako je još uzdrhtala strela probila platno. Čučnuvši, prođe pored zelenog šatora, pa pored jednog izbledelog plavog i na kraju onog niskog zemljanosmeđeg – u jednoj ruci držeći čekić, a u drugoj nož. Nije to bilo prvi put da danas igra tu igru. Oprezno proviri iza ruba smeđeg šatora. Od ona dva Šaidoa nije bilo ni traga ni glasa. Možda i oni njega vrebaju, kao što on vreba njih, a možda su i otišli da love nekog drugog. Tog dana je već igrao tu igru – i to u obe uloge. Video je kako Aram leži tamo gde je pao. Tamno perje na strelama koje su mu štrcale iz leđa šuštalo je na povetarcu. Elijas je bio u pravu. Nije trebalo da dozvoli da Aram uzme taj mač. Trebalo je da ga pošalje s taljigama, ili da ga natera da se vrati Krparima. Toliko toga je trebalo da uradi. Sada je prekasno.