Bodež snova

Faila je pokušala da po nagibu pod kojim sunčevi zraci prodiru kroz pukotine u razrušenoj zgradi iznad nje proceni koje je vreme; izgleda da još nije bilo podne. Raščišćena je samo jedna mala površina na samom vrhu podrumskog stepeništa. Bilo koja od njih mogla bi se tuda provući, samo kada bi smele da se uzveru preko naherene hrpe čađave drvne građe, ali ta gomila je i dalje izgledala kao da će se svakog časa urušiti. Nabacane grede i dalje su povremeno opasno škripale. Jedina dobra stvar bila je to što još nije počela kiša. Međutim, pitanje je koliko će to još potrajati. Već neko vreme čuje grmljavinu – i to poprilično grmljavine, koja se lagano približava. Tutunjava gromova bila je skoro neprekidna. Toliko žestoka oluja možda je dovoljno snažna da do kraja sruši zgradu u kojoj su. Svetlosti, što je žedna.

Rolan se iznenada pojavi u otvoru i leže na kameno odmorište. Nije nosio remen s navlakom za luk. Pažljivo je dopuzao na hrpu greda, dasaka i kamenja. Čađava gomila zastenja pod njegovom težinom. Kinuin, jedan zelenooki čovek za dobru šaku – ako ne i više – niži od njega, kleknu da ga uhvati za gležnjeve. Izgleda da su gore trojica Bezrodnih, ali i ta trojica su previše.

Glave i ramena isturenih preko gomile, Rolan spusti jednu ruku. „Nema više vremena, Faila Bašer. Uhvati mi ruku.“

„Najpre Majgdin“, promuklo odgovori Faila, odmahujući iznurenoj ženi s kosom boje sunca da prestane da se buni. Svetlosti, usta su joj puna grube prašine i čađi, a toliko suva da ne može to ni da ispljune. „Nakon nje će Arela i Lejsila. Ja ću poslednja.“ Alijandra klimnu glavom u znak odobravanja, ali Arela i Lejsila pokušaše da se pobune. „Čutite i radite kako vam kažem“, odlučno im reče ona. Gromovi su tutnjali i tutnjali. Oluja praćena tolikom grmljavinom provaliće se u potop, a ne u običnu kišu.

Rolan se zasmeja. Kako taj čovek može da se smeje u ovakvom trenutku? Prestao je tek kada su se nagorele grede ispod njega pomerile od tolikog smejanja. „Ženo, i dalje si u belom. Zato ćuti i radi kako ti ja kažem.“ To je izgovorio s malčice poruge u glasu, ali nije se rugao kada je dodao: „Niko neće biti izvučen odavde pre tebe.“ Te su reči bile kao liveno gvožđe.

„Milostiva“, tiho i promuklo joj kaza Alijandra, „čini mi se da on to ozbiljno misli. Poslaću ostale po redu koji si odredila.“

„Prekini više da se duriš i pruži mi ruku“, zapovedi joj Rolan.

Ona se ne duri! Taj čovek ume da bude izluđujuće tvrdoglav kao njen Perin. Samo, kod Perina je to zanimljivo, a ne izluđujuće. Pruživši desnu ruku koliko je god mogla, pusti da je Rolan uhvati za šaku. Diže je s lakoćom, tako da joj je lice bilo odmah ispred njegovog.

„Uhvati me za kaput.“ U njegovom glasu nije se čuo ni tračak napora, iako ju je držao jednom rukom i to pod nezgodnim uglom. „Moraćeš da se popneš preko mene.“

Ona zamahnu levom rukom i zgrabi punu šaku grube vunene tkanine. Po tome kako je rame boli znala je da je nagnječeno kao što se bojala. Kada joj on pusti drugu šaku, ona oštro uzdahnu od bola i brzo ga i tom rukom zgrabi za kaput. Obema rukama je hvatajući za pojas, on je podiže još više, tako da je na kraju ležala preko njegovih širokih leđa. Gromovi su neprestano grmeli i grmeli. Mora da će ubrzo kiša. To će otežati izvlačenje ostalih.

„Faila Bašer, dopada mi se kada ležiš preko mene, ali možda bi mogla da se penješ malo brže kako bih izvukao i ostale.“ On je uštinu za zadnjicu, a ona nije mogla a da se ne nasmeje. Taj čovek jednostavno ne prestaje da pokušava!

Veranje preko njega išlo je sporije nego što se nadala. Činilo joj se da joj rame nije slomljeno, ali boli je. A i jednom joj se učinilo da je nogom udarila Rolana u glavu. Nju će da štipa, je li?

Napokon se našla napolju i prošla pored Kinuina, na sopstvenim nogama i opet ispod otvorenog neba. Zagrcnu se kada prvi put ugleda zgradu spolja, a onda se grozno zakašlja kada joj trunčice čađi upadoše u grlo. Nagorele grede bile su opasno zakošene i samo što se nisu sručile na podrum. Treći Bezrodni, Džoradin, plavooki čovek s riđe-zlatnom kosom i licem koje nije bilo daleko od toga da bude lepo, gledao je Kinuina i Rolana, ali na svakih nekoliko trenutaka bacao je pogled i na zgradu, kao da očekuje da će pasti. Bio je zdepast za jednog Aijela, nešto malo niži od Perina, ali upola širi. Na ulici mora da je bilo najmanje stotinu njenih ljudi, koji su je gledali zabrinuto i uznemireno, a nekima su bele odore bile čađave i garave jer su ih uprljali pokušavajući da je iskopaju. Stotinu! Ali nije imala srca da ih prekori. Naročito ne kad joj je Aravina tutnula u ruke punu mešinu vode. Prvim gutljajem isprala je prašinu i čađ, mada je očajnički želela da ga svejedno proguta – ali nakon toga je digla mešinu i skoro sasula vodu niz grlo. Nagnječeno rame zabolelo ju je na to – ali ona ga je zanemarila i pila i pila.