Bodež snova

Sada je i Tam bio na padini, a iz magle je izranjalo još Dvorečana s dugim lukovima u rukama. Neki pokušaše da priđu ljudima koji su sledili Perina, da se ponovo nađu s braćom, sinovima, nećacima, prijateljima, ali Tam ih otera na mesta, terajući svog vranog škopca napred-nazad dok ih je razmeštao u tri sve šira reda levo i desno od konjanika. Perin ugleda Hjua Barana i njegovog jednako vižljastog brata Tada, konjušare iz gostionice Kod Vinskog izvora, kao i Bara Dovtrija, četvrtastog lica i tek nekoliko godina starijeg od sebe, za kojeg se već priča da je dobar stolar, ali i žgoljavog Tada Torfina, koji retko kada napušta svoje imanje, sem kada dolazi u Emondovo Polje. Oren Dautri, visok i vitak, stajao je između Džona Aijelina, koji je ćelavi grmalj, i Keva Barstera, koji je izgleda napokon pobegao od majčine suknje, pošto je tu. Bili su tu Marvini i Al’Dai, Al’Sini i Koli, Teni i Al’Kari, kao i Kraviji – ljudi iz svih porodica koje zna, ljudi koje i ne poznaje, čak odozdo od Devonovog Jahanja ili odozgo iz Stražarskog Brda, pa čak i iz Tarenske Skele. Svi su bili smrtno ozbiljnih lica, natovareni s po dva prepuna tobolca i dodatnim povezima strela. A među njima su bili i drugi, ljudi bakarne puti, ljudi s providnim velovima preko donje polovine lica, svetloputi ljudi koji jednostavno ne izgledaju kao da su iz Dve Reke. Naravno, oni nose kratke lukove – potreban je čitav život kako bi se naučilo da se koristi dvorečanski dugi luk – ali sva lica koja je mogao da razazna bila su jednako rešena kao dvorečanska. Šta za ime Svetlosti stranci tu traže? Ta navala ljudi koji su trkom dolazili trajala je i trajala sve dok se u tri duga reda nije našlo najmanje tri hiljade ljudi, a možda i četiri.

Tam korakom potera konja niz padinu do Perina i stade da osmatra sve brojnije Šaidoe ispod njih. Međutim, kao da je čuo Perinovo neizrečeno pitanje. „Zatražio sam dobrovoljce među Dvorečanima i odabrao najbolje lukonoše, ali oni koje si ti prihvatio počeli su da istupaju u velikom broju. Njima i njihovim porodicama podario si domove, pa su kazali da su sada i oni Dvorečani. Neki od tih lukova nemaju domet veći od dve stotine koraka, ali ljudi koje sam odabrao umeju da pogode ono što ciljaju.“

Ispod grebena, Šaidoi ritmično udariše kopljima o svoje male štitove od bivolje kože. RAT-tat-tat-tat! RAT-tat-tat-tat! RAT-tat-tat-tat! Taj zvuk se diže kao grmljavina. Navala zabrađenih prilika koje su trčeći dolazile iz logora sve se više usporavala, pa na kraju potpuno stala. Izgleda da su svi algai’d’sisvaji namamljeni. Naposletku, takva je i bila namera. Mora da ih je bar dvadeset hiljada – i svi udaraju o štitove. RAT-tat-tat-tat! RAT-tat-tat-tat! RAT-tat-tat-tat!

„Nakon Aijelskog rata, nadao sam se da to više nikada neću videti“, glasno reče Tam, kako bi Perin mogao da ga čuje. Ta buka ume da uznemiri čoveka. „Lorde Perine, hoćeš li ti da izdaš naredbu?“

„Ti to uradi.“ Perin opet olabavi čekić zadeven kroz petlju, pa nož u koricama. Pogled mu je neprestano lutao od Šaidoa, pa preko gradske kapije do tamne tvrđave u gradu. Faila je tamo.

„Ubrzo ćemo znati na čemu smo“, reče Edara. Mislila je na čaj. Ako nisu sačekali dovoljno dugo – svi su mrtvi. Ali glas joj beše spokojan. Aram se pomeri, opet stade na vrhove prstiju i diže mač ispred sebe, držeći ga obema rukama.

Perin je čuo Tama kako viče, jašući duž redova lukonoša. „Dugi lukovi, zapnite! Kratki lukovi, čekajte da se približe! Dugi lukovi, zapnite! Kratki lukovi, čekajte da se približe! Ne nateži, budalo! Za toliko imaš pameti! Dugi lukovi...“

Ispod grebena, možda četvrtina Šaidoa okrenu se i potrča ka severu, prateći greben, i dalje udarajući kopljima o štitove. Još jedna četvrtina krenu na jug. Nameravali su da obiđu ljude na padini i da ih napadnu sleva i zdesna. Tajli je to zvala opkoljavanjem krilima. Talas se pronese kroz preostale Šaidoe kada počeše da guraju koplja kroz remenje navlaka za lukove, kače male štitove za opasače i vade lukove.

„Svakog časa“, promrmlja Edara.

Jedna vatrena kugla krupnija od ljudske glave u luku polete iz pravca šatora prema grebenu, pa još jedna – dvostruko veća – a onda još njih, kao kiša. Poletevši visoko, prva krenu da pada. I gromoglasno prasnu na visini od stotinu koraka. Smesta za njom i druge se bezopasno rasprsnuše, ali još ognjenih kugli dolete za njima, stremeči prema grebenu kao bujica. Račvaste srebrne munje blesnuše iz neba bez oblaka i uz zaglušujuću grmljavinu i goleme kiše žiški raspršiše se i ne približivši se tlu.