Bodež snova

Kapija ga doziva. Osvrnu se. Sada mu je tako blizu. I dalje pognut, opet potrča tim vijugavim ulicama, pazeći na ona dva Šaidoa ili druge koji možda vrebaju u nekom prikrajku. Sada zvuci bitke dopiru odnekud ispred njega, sa severa i juga, ali to ne znači da nema zaostalih ratnika.

Zašavši za jedan ugao, svega nekoliko koraka od širom otvorene kapije, vide da je ulica puna ljudi. Većina je bila odevena u prljave bele odore, ali trojica su bili zabrađeni algai’d’sisvaji, pri čemu je jedan bio toliki grmalj da je naspram njega Lemgvin delovao sitno. Taj je ščepao Failu za ruku. Izgledala je kao da ju je neko valjao po prašini.

Perin urliknu i pojuri napred, dižući čekić, a ogromni čovek baci Failu od sebe i potrča na njega, dižući koplje i skidajući mali štit s pojasa.

„Perine!“, vrisnu Faila.

Krupni Šaido se pokoleba samo na tren, a Perin to iskoristi. Čekićem ga udari sa strane u glavu tako snažno da mu se noge odvojiše od zemlje pre nego što pade. Ali drugi je bio odmah za njim, spreman da ga ubode. Taj čovek odjednom zastenja, zelenih očiju iznad crnog vela razrogačenih od iznenađenja, pa pade na kolena osvrnuvši se da pogleda Failu, koja je stajala blizu njega. Lagano pade na lice, tako da se otkri hrapava čelična drška noža koja mu je štrčala iz leđa. Perin pogledom smesta potraži trećeg i vide da i on leži licem prema zemlji, dok mu dve drvene drške štrče iz leđa. Lejsila se jecajući naslanjala na Arelu. Nema sumnje da joj ubistvo nije palo onako lako kako je zamišljala.

I Alijandra je bila ispred gomile, a odmah za njom Majgdin, koju je nosio visok mladić u belom – ali Perin je video samo Failu. Puštajući nož i čekić da padnu na zemlju, zakorači preko mrtvog čoveka i zagrli je. Nos mu se ispuni njenim mirisom. Glava mu se ispuni njenim mirisom. Snažno se osećala na nagorelo drvo, ali i dalje je osećao njen miris.

„Tako sam dugo sanjao o ovom trenutku“, prošapta.

„I ja“, odgovori mu ona, pribijena uz nedra, čvrsto ga grleći. Miris joj je bio pun radosti, ali sva je drhtala.

„Jesu li te povredili?“, nežno je upita.

„Ne. Oni... Ne, Perine, nisu me povredili.“ Međutim, neki drugi mirisi bili su pomešani s njenom radošću, nerazmrsivo isprepleteni s njom. Tup jad tuge i masna griža savesti. Sram, kao bockanje hiljadu kao vlat kose tankih iglica. Pa, taj čovek je mrtav, a žena ima pravo na svoje tajne ako hoće da ih čuva.

„Jedino je bitno to što si živa i što smo opet zajedno“, kaza joj. „Jedino je to bitno na ovome svetu.“

„Jedino to“, saglasi se ona i zagrli ga još jače. Toliko jako da je čak zastenjala od napora. Ali već sledećeg trena odgurnu se od njega i pregleda mu rane, rastvarajući procepe u kaputu kako bi ih bolje videla. „Izgleda da nisu preozbiljne“, britko reče, mada su sva ona osećanja i dalje bila izmešana s njenom srećom. Razmaknu mu kosu i povuče ga sve dok nije povio glavu kako bi mu mogla pregledati rasekotinu u vlasištu. „Naravno, biće ti potrebno Lečenje. Koliko si Aes Sedai doveo? Kako si... Ne, to sada nije bitno. Ima ih dovoljno da poraze Šaidoe – i to je najvažnije.“

„Ovu gomilu Šaidoa“, odgovori on, pa se ispravi da je pogleda. Svetlosti, bez obzira na prljavštinu, prelepa je. „Stići će još šest ili sedam hiljada kopalja za...“ – pogleda ka suncu; činilo mu se kao da je trebalo da se više uspelo preko neba nego što jeste – „možda manje od dva sata. Moramo da završimo ovde i krenemo pre toga, ako ikako možemo. Šta je s Majgdin?“ U naručju onog mladića bila je mlitava kao perjani jastuk. Očni kapci treperili su joj a da se ni u jednom trenu nisu do kraja otvorili.

„Izmorila se spasavajući nam živote“, odgovori Faila, prestavši da se bavi njegovim povredama i okrećući se ostalim ljudima u belom. „Aravina, svi vi, počnite da okupljate gai'šaine. Ne samo one koji su se meni zavetovali. Sve u belom. Nećemo ostaviti nikoga do koga možemo da stignemo. Perine, u kojem smeru je najbezbednije?“

„Sever“, odgovori joj on. „Na severu je bezbedno.“

„Povedite ih na sever“, nastavi Faila. „Nađite taljige, kola, tovarne konje i natovarite ih svime što mislite da će nam biti potrebno. Brže!“ Ljudi se pokrenuše. Potrčaše. „Ne, Aldine, ti ostani ovde. Majgdin i dalje mora da se nosi. Alijandra, i ti ostani ovde. Arela, i ti. Lejsili će neko vreme biti potrebno rame za plakanje.“

Perin se isceri. Da se njegova žena nađe usred kuće u plamenu, mirno bi krenula da gasi požar. I ugasila bi ga. Sagnu se, pa krenu da čisti nož na kaputu onog zelenookog čoveka pre nego što ga vrati u kanije. I čekić je morao da dobro obriše. Pokušavao je da ne razmišlja o tome šta to razmazuje po čovekovom kaputu. Krv mu više nije ključala. Nije ostalo nikakvo uzbuđenje, već samo iznurenost. Rane počeše da ga bole. „Hoćeš li poslati nekoga u tvrđavu da kaže Banu i Seonid da sada mogu da izađu?“, upita pre nego što proturi držalje čekića kroz petlju na pojasu.

Faila ga zgranuto pogleda. „Oni su u tvrđavi?. Kako? Zašto?“