Bodež snova

Bio je to divlji galop kroz mračne vijugave ulice na kojima su ljudi tek počeli da se pojavljuju. Terala je Strelu da obilazi ono malo taljiga i kola koja su tako rano bila na ulici, ali ljudi i žene morali su da joj skaču s puta, često joj preteći pesnicama i psujući je na sav glas. Ona je samo terala škopca da galopira još brže, dok joj se plašt vijorio na leđima. Pre nego što je stigla do Mondelske kapije, oseti da se Elejna pomeri. Isprva nije bila sigurna, ali sada više nema sumnje. Elejna se kreće ka severoistoku, otprilike brzinom hoda. Veza joj je govorila da se oseća previše teturavo da bi mogla daleko da pešači, a možda da i uopšte hoda, ali i kola bi se kretala istom tom brzinom. Nebo bledi. Koliko će vremena proći pre nego što prikupi sve što joj je potrebno? U Unutrašnjem gradu ulica kruži ka središtu, pored kula koji se presijavaju u stotinu boja i prema zlatnim kupolama i bledim tornjevima Kraljevske palate, podignute povrh najvišeg kaemlinskog brda. Dok je galopirala rubom Kraljičinog trga, vojnici su zurili u nju. Dobijali su hranu iz velikih crnih kazana na baštenskim kolicima – kuvari su im sipali nekakav smeđi paprikaš na limene tanjire – i svi koje je videla nosili su oklopne prsnike, a kalpaci su im visili s balčaka. Dobro. Svaki trenutak koji može da uštedi zapravo je trenutak bliže Elejninom spasavanju.

Gardistkinje su u dvorištu Kraljičine konjušnice u dva reda vežbale mačevanje kada je galopom uletela, ali mačevi od povezanog pruća prestaše da klepeću kada se ona baci iz sedla, pusti Streline uzde i potrča ka kolonadi. „Hadora, trči da kažeš vetrotragačicama da me sačekaju u sobi s mapama!“, viknu ne usporavajući. „Sve do jedne! Sanetra, ti idi po kapetana Gajbona! I naredi da mi se osedla još jedan konj!“ Sa Strelom je za danas gotovo. Već je prošla pored stubova, ali nije se osvrnula da vidi da li je slušaju. Poslušaće je.

Trčala je kroz hodnike zidova zastrtih tapiserijama i uz široka mermerna stepeništa, gubila se i na sav glas psovala dok se trkom vraćala kuda je već prošla. Muškarci i žene u livrejama zgranuto su je gledali sklanjajući joj se s puta. Naposletku je stigla do lavovima izrezbarenih vrata sobe sa mapama, gde je zastala tek toliko da dvojici mišićavih gardista koji su bili na dužnosti kaže da puste vetrotragačice čim se pojave, nakon čega je ušla. Gajbon je već bio tu, u svom uglačanom oklopnom prsniku s tri zlatna čvora na ramenu, kao i Dijelin, koja je nežno i pažljivo zadizala svoje plave svilene suknje dok se kretala; njih dvoje su se zamišljeno mrštili na ogromnu kartu koja je kao mozaik bila izrađena u podu, kao i na više od desetine crvenih diskova duž severnog gradskog zida. Nikada ranije nije bilo toliko napada odjednom, čak ni deset, ali Birgita diskove jedva da je pogledala.

„Gajbone, potreban mi je svaki konj i halebarda koje možeš da namakneš“, reče otkopčavajući plašt i bacajući ga na svoj dugi radni sto. „Samostrelci i lukonoše moraće da sami izađu na kraj sa svime što se nekoliko narednih sati pojavi. Egvenu su zarobile Aes Sedai koje su Prijateljice Mraka i pokušavaju da je odvedu iz grada.“ Neki činovnici i glasnici zažamoriše, ali gazdarica Anan ih sve ućutka oštrom naredbom da se vrate na posao. Birgita se zagleda u šarenu kartu u podu, odmeravajući udaljenosti. Elejna kao da se kreće prema Kapiji praskozorja i putu ka reci Erinin, ali čak i da su se poslužile nekom od manjih kapija, odmakle su predaleko da bi im išta drugo sem istočnog zida bilo cilj. „Verovatno će je već izvesti kroz gradske kapije dok se mi pripremimo za pokret. Putovaćemo do ove strane grebena istočno od grada.“ I ono što će se desiti skloniti sa ulica, dalje od ljudi i njihovih domova. Svejedno je bolje da se to odigra na otvorenom. Na tim zamršenim ulicama, s konjanicima i halebardistima naguranim jednim uz druge, previše će ljudi samo smetati i preveliki će izgledi biti da dođe do nesrečnih slučajeva.

Gajbon klimnu, već govoreći šture naredbe u pero smeđe odevenim činovnicima, koji su ih brzo zapisivali i prosleđivali njemu na potpis i uručivanje mladim glasnicima u crveno-belom, koji su se bacali u trg čim bi im se hartija našla u ruci. Dečaci su bili prestravljeni. Birgita nije imala vremena da strahuje. Elejna ne oseća strah, a ona je zarobljenica. Tugu – da; ali ne strah.