Bodež snova

„Elorijen, Luan i Abel počeli su rano jutros da dižu logor, moja gospo“, kaza ona. „Zadržala sam se tek dovoljno dugo da se uverim kojim su se pravcem zaputili – ka severu – pre nego što sam došla da podnesem izveštaj.“

„Moja gospo, isto važi za Emlin, Aratelu i Pelivara“, dodade Kirejla. „Idu na Kaemlin.“

Birgita nije morala da baci pogled na veliku kartu raširenu preko stola i oznake na njoj. U zavisnosti od toga koliko su putevi blatnjavi i koliko će kiše padati, mogli bi već popodne stići do grada. „Obe ste bile dobre. Idite i potopite se u vrelu kupku“, reče Srodnicama. „Misliš li da su se možda predomislili?" upita ona Dijelin kada su dve žene izašle.

„Ne“, bez oklevanja joj odgovori ova, a onda uzdahnu i odmahnu glavom. „Bojim se da je najverovatnije da je Elorijen ubedila ostale da joj pruže podršku u zauzimanju Lavljeg prestola. Možda se nose mišlju da poraze Arimilu i preuzmu opsadu. Njihove snage su upola brojnije od njenih i dvostruko brojnije od naših.“ Nakon tih reči, ništa više nije kazala. Nije bilo potrebe. Čak i da pomoću Srodnica premeštaju vojnike, biće im veoma teško da brane zid protiv tolikog broja.

„Najpre da vratimo Elejnu, a onda ćemo da brinemo o njima“, reče Birgita. Gde su te krvave vetrotragačice?

Istog trena kada to pomisli, one uđoše. Predvodila ih je Čanel, kao neka razularena svilena duga. Izuzev Rinejle, koja je ušla poslednja i odevena u lanenu odeću, premda to ipak behu crvena bluza, zelene čakšire i tamnožuti pojas, tako da je i ona sasvim dovoljno drečava. Međutim, Rinejlin počasni lančić delovao je prazno čak i u poređenju sa onim koji je nosila Rajnin, jedna mlada žena okruglastih obraščića kojoj je s lančića preko obraza visilo svega šest zlatnih medaljona. Na Rinejlinom licu bio je izraz hrabrog trpljenja.

„Ne volim kada mi prete!“, besno reče Čanel, njušeći zlatnu mirisnu kutiju koja joj je sa zlatnog lančića visila oko vrata. Sva se zajapurila. „Ona gardistkinja mi je kazala da će, ako ne budemo potrčale... Nije bitno šta je tačno kazala. Bila je to pretnja, a ja ne dozvoljavam da...“

„Elejnu su zarobile Aes Sedai koje su zapravo Prijateljice Mraka“, prekide je Birgita. „Potrebno mi je da otvorite kapiju za ljude koji idu da je spasavaju.“ Ostale vetrotragačice zažagoriše. Čanel oštro mahnu, ali samo Rinejla zaćuta. Ostale samo nastaviše da pričaju šapatom, na Čanelino očigledno nezadovoljstvo. Sudeći po silnim medaljonima na njihovim počasnim lančićima, nekoliko njih je čak po položaju bilo ravno njoj.

„Zašto si pozvala sve nas samo zarad jedne kapije?“, htede da čuje. „Kao što vidiš, držala sam se pogodbe. Dovela sam sve, baš kao što si naredila. Ali zašto ti je bilo potrebno da dođe više nas?“

„Zato što ćete sve da obrazujete krug i da otvorite kapiju dovoljno veliku da kroz nju prođu hiljade ljudi i konja.“ To je bio jedan razlog.

Čanel se ukoči – i nije bila jedina. Kurin, lica kao od crnog kamena, gotovo da zadrhta od besa i uvređenosti, a Risejl – obično veoma dostojanstvena žena – zaista zadrhta. Senina, izboranog lica i sa starim belezima koji su govorili kako je nekada nosila više od šest naušnica – i to debljih nego što su ove koje sada nosi – dodirnu draguljima ukrašeni bodež zadenut za njenu zelenu kanicu.

„Vojnike?" uvređeno upita Čanel. „To je zabranjeno! U našoj pogodbi se kaže da nećemo uzimati učešća u tvom ratu. Zaida din Parede Crna Krila tako je naredila – a sada kada je ona gospa od brodovlja, ta zapovest ima još veću težinu. Posluži se Srodnicama. Posluži se sa Aes Sedai.“

Birgita priđe tamnoputoj ženi i pogleda je pravo u oči. Srodnice su za to beskorisne. Nijedna od njih nikada nije koristila Moć kao oružje. Možda i ne znaju kako. „Ostale Aes Sedai su mrtve“, tiho kaza. Neko iza nje zaječa, neki pisar. „Šta vam vaša pogodba vredi ako je Elejna izgubljena? Arimila je svakako neće poštovati.“ Iz petnih žila se upinjala da sve to izgovori mirnim glasom. Upinjala se da joj glas ne drhti od besa, od straha. Te žene su joj potrebne, ali ne može da im kaže zašto – inače bi Elejna zaista bila izgubljena. „Šta će Zaida reći ako upropastite njenu pogodbu sa Elejnom?“

Čanelina tetovirana šaka opet diže filigransku mirisnu kutiju, ali stade na pola puta do njenog nosa, pa je pusti da opet padne među mnogobrojne draguljima ukrašene ogrlice. Sudeći po onome što Birgita zna o Zaidi din Parede, ona bi bila više nego nezadovoljna ako bilo ko upropasti tu pogodbu – a nije ni dolazilo u obzir da Čanel želi da se suoči s besom te žene. Međutim, delovala je samo zamišljeno. „U redu“, trenutak kasnije odgovori ona. „Ali samo radi prevoza. Je li dogovoreno?“ Ona poljubi vrhove prstiju desne šake, pripremajući se da sklopi pogodbu.

„Moraš da radiš jedino ono što budeš želela“, odgovori Birgita okrećući se. „Gajbone, vreme je. Mora da su je već odvele do kapije.“