Bodež snova

„Svakako moramo da izbavimo Elejnu“, mirno odgovori Dijelin, „ali neće nam zahvaliti ako, čineći to, prepustimo Kaemlin Arimili. Ne računajući ljude na kulama i kapijama, skoro polovina izvežbanih vojnika i oružnika u gradu nalazi se na severnom zidu. Ako ostale povedeš sa sobom, samo još jedan napad biće joj dovoljan da osvoji deo zida. Samo samostreli i lukovi nisu dovoljni da zaustave njene vojnike. Ako osvoje deo zida, Arimiline snage pohrliće u grad u meri dovoljnoj da nadvladaju ono malo oružanih snaga koje bi ti da ostaviš. Time ćeš postići da zamenimo mesta, samo što ćeš ti biti u gorem položaju. Arimila će držati Kaemlin, a Elejna će biti ispred zidina, ali bez dovoljno oružnika da se probije u grad. Sem ako ti Prijatelji Mraka nekako nisu uveli čitavu vojsku u Kaemlin, nekoliko stotina ljudi poslužiće jednako dobro kao nekoliko hiljada.

Birgita se namršti na nju. Dijelin joj se nikada nije dopadala. Ne zna zašto, ali nakostreši se čim je ugleda. Prilično je sigurna da se ta žena isto tako oseća kada je o njoj reč. Nikada nije rekla „gore“, a da Dijelin smesta nije odgovorila s „dole“.

„Dijelin, tebi je stalo do toga da smestiš Elejnu na presto. Meni je stalo do toga da bude živa kako bi mogla da se popne na taj presto. Ili ne – samo da bude živa. Dugujem joj život i neću dopustiti da njen život uguše ruke Prijatelja Mraka.“ Dijelin frknu i vrati se posmatranju crvenih diskova, kao da može videti vojnike kako se bore, a namršti se toliko da joj se bore u uglovima očiju produbiše.

Birgita ukrsti ruke iza leđa i prisili se da miruje. Nestrpljenje joj nije davalo mira. Elejna se i dalje lagano primiče Kapiji praskozorja. „Gajbone, moraš nešto da znaš. Suočićemo se s najmanje dve Aes Sedai, a verovatno i više od toga. Takođe je moguće da imaju jedno oružje, ter’angreal, koje stvara kobnu vatru. Jesi li ikada čuo za to?“

„Nikada. Ali zvuči opasno.“

„O, jeste. Toliko opasno da je zabranjeno za Aes Sedai. Za vreme Rata Senke čak su i Prijatelji Mraka prestali da je koriste.“ Gorko se nasmeja. Sada je sve što zna o kobnoj vatri ono što joj je Elejna rekla. To znanje je zapravo poteklo od nje, ali zbog te činjenice sve je nekako još gore. Hoće li je sve pamćenje napustiti? Čini joj se da u poslednje vreme nije izgubila ništa od svojih sećanja, ali sve i da jeste – kako bi to mogla da zna? Sećala se nekih stvarčica o osnivanju Bele kule, delića onoga što su Gajdal i ona učinili kako bi pomogli da se Kula osnuje, ali ništa pre toga. Sva njena ranija sećanja bila su kao lanjski sneg.

„Pa, bar ćemo mi imati svoje Aes Sedai“, odgovori Gajbon, potpisujući još jedno naređenje. „Sve su mrtve, sem Elejne“, odvrati ona bezizražajno. To nikako nije moglo da se lepše kaže. Dijelin oštro uzdahnu i preblede. Jedna pisarka poklopi usta, a drugi pisar prevrnu mastionicu. Mastilo se u crnom mlazu razli preko stola i zakaplja na pod. Mesto da ga prekori, gazdarica Anford se uhvati za pisaći sto jednog drugog činovnika kako ne bi pala. „Nadam se da ću nadomestiti taj gubitak“, nastavi Birgita, „ali ne mogu obećati ništa sem da ćemo danas pretrpeti gubitke. Možda mnogo gubitaka.“

Gajbon se ispravi. Na licu mu se videlo da je zamišljen, ali pogled njegovih smeđe-zelenih očiju bio je nepokolebljiv. „Vidim da će danas biti zanimljiv dan“, naposletku odgovori. „Ali vratićemo kćer naslednicu – i to po svaku cenu.“ Dobar je čovek taj Čarlz Gajbon – i hrabar. To je dovoljno često pokazao na grudobranima. Naravno, previše je zgodan za njen ukus.

Birgita shvati kako hoda napred-nazad preko mozaika pa stade. Šta god Elejna mislila, ona ništa ne zna o vođenju vojske, ali zna da pokazivanje uznemirenosti može da uznemiri druge. Elejna je živa. To je najvažnije. Živa je i svakog trena je sve dalje. Levo krilo vrata se otvori i jedan od one dvojice mišićavih gardista obznani da su se Džulanija Fot i Kirejla Sartovni vratile. Gajbon se pokoleba, gledajući je, ali kada ona ništa ne reče – zapovedi čoveku da ih pusti.

Te dve žene bile su potpuno različite, bar naizgled, premda su obe nosile drvene štapove za šetnju. Džulanija je bila punačka i lepuškasta, malčice proseda crnka, dok je Kirejla bila niska i vitka, zakošenih zelenih očiju i plamenoriđih kovrdža. Birgita se zapita jesu li im to prava imena. Te Srodnice menjaju imena kao što druge žene menjaju čarape. Njihove jednostavne vunene haljine bile su prikladne za seoske torbarke, što su obe u prošlosti bile, a i jedna i druga bile su oštrog oka i vešte u tome da se staraju o sebi. Znaju kako da se razgovorom izvuku iz većine nevolja, ali jednostavni noževi koje nose za pojasevima nisu njihova jedina sečiva i mogle bi čak i nekog snažnog čoveka iznenaditi onim što umeju da urade s tim štapovima za šetnju. Obe padoše u naklon. Džulanijine suknje i plašt behu mokri i blatnjavi po skutima.