Bodež snova

„Talmanes Delovind“, odgovori čovek, naposletku se setivši pravila lepog ponašanja. „Hoćeš da razgovaraš s Tomom? Pa, ne vidim tu ništa loše. Odvešću te kod njega.“

Kejrid potera Aldazara za Delovindom. Taj čovek nije pomenuo ono očigledno – da njemu i ostalima neće biti dopušteno da odu i otkriju položaj te vojske. Makar je malo pristojan. Ako ništa drugo, neće im biti dopušteno da odu ako Kejridov suludi plan ne urodi plodom. Muzenge mu je davao izglede jedan naprema deset da će uspeti, a jedan naprema pet da će ostati u životu. Što se njega tiče, on je verovao da su izgledi još gori, ali mora da pokuša. A to što je Merilin prisutan govorilo je kako je velika mogućnost da je prisutna i visoka gospa.

Delovind sjaha ispred nekako neobično domaćinskog prizora koji se odigravao među drvećem; ljudi su sedeli na stoličicama ili prekrivačima oko vatrice zapaljene ispod jednog hrasta široke krošnje, na kojoj je krčkao lončić. Kejrid sjaha, pokazujući stražarima i Ađimburi da takođe sjašu. Melitena i Majlin ostadoše na svojim atovima zbog prednosti koju pruža visina. Od svih ljudi na ovome svetu, baš je na jednom od tih tronožaca sedela gazdarica Anan, koja je nekada držala gostionicu u kojoj je on odsedao u Ebou Daru, i čitala knjigu. Više ne nosi neku od onih haljina koje mnogo otkrivaju i koje je on voleo da gleda, ali s njene pripijene ogrlice i dalje je visio onaj mali draguljima optočeni nož, padajući preko njenih upečatljivih nedara. Ona sklopi knjigu i malčice mu klimnu glavom, kao da se vratio u njenu gostionicu posle odsustva od svega nekoliko sati. Njene zelenosmeđe oči bile su sasvim staložene. Možda je zavera još zamršenija nego što je Tragač Mor mislio.

Jedan visok i vitak sedokosi čovek, brkova dugih bezmalo kao što su Hartini, prekrštenih nogu je sedeo najednom prugastom ćebetu za tablom s kamenovima naspram jedne vitke žene kose upletene u mnoštvo đinđuvama ukrašenih sitnih pletenica. On diže obrvu gledajući Kejrida, pa odmahnu glavom i vrati se posmatranju rešetkaste table. Ona Kejrida i one iza njega ošinu pogledom punim čiste mržnje. Jedan starac duge sede kose ležao je na drugom ćebetu s veoma ružnim dečakom i igrao nekakvu igru na parčetu crvene tkanine na kojem je crnim linijama bila iscrtana paukova mreža. Njih dvojica se pridigoše u sedeći položaj, a dečak se sa zanimanjem zagleda u Ogijere. Čovek jednu ruku odiže, kao da će se latiti noža pod kaputom. Opasan čovek – i oprezan. Možda je to Merilin.

Dva muškarca i dve žene sedeli su na tronošcima i razgovarali kada je Kejrid došao, ali dok je silazio iz sedla jedna žena strogog lica ustala je i pogledala ga plavim očima skoro izazivački. Nosila je mač na širokom kožnom remenu ukoso prebačenom preko grudi, kao što to čine neki pomorci. Kosa joj je bila kratko ošišana umesto da je nosi kao što to čini niska Krv, a nokti su joj kratki i nijedan nije obojen, ali bio je siguran da je to Egeanin Tamarat. Pored nje je stajao zdepasti čovek kose kratke kao što je njena i sa ilijanskom bradom, držeći se za kratki mač i streljajući Kejrida pogledom kao da i on namerava da ga izazove. Jedna lepa žena tamne i do pojasa duge kose i usana nalik na pupoljak ruže ustade i na trenutak se učini kao da će možda kleknuti ili se prostrti po zemlji, ali onda se samo ispravi i pogleda ga pravo u oči. Poslednji čovek, vitak i sa čudnom crvenom kapom na glavi, koji je izgledao kao da je izrezbaren od nekog tamnog drveta, glasno se nasmeja i zagrli je. On se iscerio i pogledao Kejrida tako da se to moglo opisati samo kao pobednički.

„Tome“, kaza Delovind, „ovo je Furik Kejrid. Hoće da razgovara sa čovekom koji sebe zove Tom Merilin.“

„Sa mnom?“, upita vitki sedokosi čovek, nespretno ustajući. Desna noga mu je izgleda malo ukočena. Možda je reč o nekoj staroj ratnoj povredi? „Ali ja ne zovem sebe Tom Merilin. To mi je ime, mada sam iznenađen što ga znaš. Šta hoćeš od mene?“

Kejrid skide kalpak, ali pre nego što stiže da otvori usta, dotrča jedna lepa žena s krupnim smeđim očima, a za njom dojuriše još dve. Sve tri su po liku bile Aes Sedai; jednog trena izgledale su kao da im je dvadeset godina, sledećeg dvostruko toliko, a trećeg trena negde između. Sve je to bilo veoma onespokojavajuće.

„Ono je Širejn!“, viknu lepa žena, gledajući Majlin. „Pustite je!“

„Ne razumeš, Džolina“, besno joj reče jedna od žena s njom. Tankih usana i uzanog nosa, izgledala je kao da je spremna da ujeda. „Više Širejn ona nije. Da joj se pruži prilika, izdala bi nas.“

„Teslina je u pravu, Džolina“, javi se i treća žena. Pre zgodna nego lepa, imala je dugu crnu kosu koja joj je u talasima padala do pojasa. „Izdala bi nas.“

„Ne verujem u to, Edesina“, prasnu Džolina. „Smesta ćeš je osloboditi“, reče ona Meliteni, „ili ću...“ Odjednom oštro uzdahnu. „Rekla sam ti“, ogorčeno reče Teslina.

Jedan mladić sa crnim šeširom širokog oboda dojuri galopom na tamnom kestenjastom konju zatupastog nosa i širokih prsa, pa skoči iz sedla. „Šta se ovde krvavo dešava?“, htede da čuje, prilazeći vatri.