Bodež snova

„A šta nameravaš s tom Crnom kulom?“, tiho upita Abel. „Ja... pretpostavljam da imaš plan i za njih.“ Da li on to naslućuje njen drugi razlog zbog kojeg je pustila Krajišnike da prelaze preko Andora? Neka ga, sve dok to ne govori. Sve dok on ćuti, izgleda kao da se vodila jedino onim što je dobro za Andor. To je nesumnjivo licemerno, ali je i razumno. Govorila je istinu kada je navodila svoje druge razloge, ali moglo bi je skupo koštati ako bi neko naglas izgovorio taj poslednji razlog kojim se vodila. I dalje joj je potrebna još jedna kuća – i izgleda da bi to mogli biti Kandredi, ali Denajna se neće ni mrdnuti ako pomisli da Elejna pokušava da je natera na to.

„Ništa“, odgovori mu. „Povremeno šaljem gardiste da jašu oko Crne kule i da ih podsećaju kako su u Andoru i da su podložni andorskim zakonima, ali sem toga ne mogu da učinim ništa više nego što bih mogla da se Bela kula odjednom prebaci u Kaemlin.“ Svih šestoro je dugo netremice zurilo u nju.

„Pendari su uz Trakande“, odjednom reče Abel, a odmah za njim Luan kaza: „Norvelini su uz Trakande.“ Munja blesnu, obasjavši vitraže u tavanici.

Elejna se jedva suzdrža da ne zakleca. Birgitino lice bilo je bezizražajno, ali kroz vezu se pronosila zapanjenost. Gotovo je. Ima ih jedanaest – i presto je njen.

„Što je više kuća podržava, to je bolje po Andor.“ I Dijelin je zvučala pomalo zgranuto. „Podržite sa mnom Trakande.“

Nakon toga nastade jedna duža stanka, bremenita značajnim pogledima, ali onda jedno po jedno Aratela, Pelivar i Aemlin obznaniše kako njihove kuće stoje uz Trakande. Ali to su učinili zbog Dijelin. Elejna će to morati da ima na umu. Možda će vremenom moći da zadobije njihovu odanost, ali trenutno je podržavaju zbog Dijelin.

„Presto je njen“, kaza Elorijen, kao i uvek – ledenim glasom. „Sve ostalo je samo kićenje perjem.“

Elejna pokuša da joj se toplo obrati. „Elorijen, da li bi nam se večeras pridružila na obedu? Bar ostani dok kiša ne stane.“

„Imam svoje kuvare“, odvrati Elorijen, pa krenu prema vratima. Njena služavka pritrča da od nje uzme pehar i da ga vrati na sto. „Čim kiša stane, odlazim za Šeldin. Već predugo odsustvujem.“

„Tarmon Gai’don se bliži, Elorijen“, kaza joj Elejna. „Tada nećeš moći da ostaneš na svom imanju.“

Elorijen zastade, pa se osvrnu. „Kada Tarmon Gai’don osvane, Tremejni će jahati u Poslednju bitku – a jahaćemo iza andorskog lava.“ Grmljavina zatutnja kada ona izađe iz Velike dvorane, praćena svojom služavkom.

„Da li biste mi se pridužili u mojim odajama?“, upita Elejna ostale.

Iza andorskog lava, ali ni reči o Elejni Trakand. Barem polovina onih koji je podržavaju sumnjiva je na ovaj ili onaj način, Džarid Sarand je i dalje na slobodi – i to s pozamašnom vojnom silom, a Elorijen će joj s vremenom stvarati nevolje. U pričama nikada nije tako. U pričama se na kraju sve uredno završi. Stvaran život je daleko... prljaviji. Ipak, presto je napokon njen. Ostaje krunisanje, ali to je sada samo reda radi. Dok je vodila povorku iz Velike dvorane, čavrljajući s Luanom i Pelivarom, grmljavina je tutnjala kao doboš koji udara marš za Tarmon Gai’don. Još koliko vremena pre nego što andorski barjaci moraju da pođu u Poslednju bitku?

36 Pod hrastom

Sunce se dobrano uspelo iznad planina pre nego što je Kejrid projahao kroz drveće prema takozvanom Malvidskom tesnacu, možda nekih dve lige od njega. Kroz pet milja širok procep u planinama prolazio je put od Ebou Dara do Lugarda, i jedno šest milja južno od njega. Ali dobrano pre Tesnaca zateći će onaj bivak koji mu je Ađimbura pronašao. Ađimbura nije bio dovoljno lud da pokuša da uđe u logor, tako da Kejrid i dalje nije znao hoće li ujahati u smrtonosnu opasnost ni za šta. Ne, nije ni za šta. Zarad visoke gospe Tuon. Svaki pripadnik Mrtve straže spreman je da umre radi nje. Njihova čast je dužnost, a dužnost često znači smrt. Na nebu su bili samo paperjasti beli oblaci i nije pretilo da će pasti kiša. Oduvek se nadao da će umreti na suncu.