Bodež snova

„Elejna, podržao sam te – i to znači da ću te uvek podržavati“, reče joj Lir. Od glave do pete izgledao je kao samouvereni dvorjanin odeven u srebrom izvezenu zelenu svilu, sa srebrnim krilatim čekićem kuće Barin na okovratniku, ali preterano je premazan. „Ali zauzdaću narav šta god da Elorijen bude rekla.“ Kroz vezu na tren pokulja prezir. Pokušavajući da dokaže koliko je odan Elejni, Lir se tri puta potukao s najamnicima. Za dva dana. Taj čovek mora da je tražio kavgu kada mu je to pošlo za rukom.

„Ako bude pokušala da nas podbada, zašto da držimo jezike za zubima?“, zatraži da čuje Katalin. Njena crvena haljina, izvezena širokim zlatnim trakama po skutu i rukavima, nimalo joj nije pristajala, naročito ne kad su joj se punački obrazi zarumeneli od besa. Isturila je bradu. Možda nosi tu veliku pribadaču s plavim medvedom Hevina upravo da bi morala da diže glavu i sve gleda s visine. „Nikada nisam dopuštala da me iko nekažnjeno podbada.“

„Vo odgovara na podbadanje i radi ono što stočar želi“, zajedljivo odvrati Dijelin. „Baš kao što ćeš ti raditi ono što Elorijen želi ako budeš odgovarala na njena podbadanja.“ Katalini obrazi opet pocrveneše, ali sada nesumnjivo od posramljenosti.

U dovratku se pojavi Rina Harfor. „Moje gospe“, glasno kaza, tako da joj glas odjeknu skoro praznom odajom. „Moji lordovi.“

To je nezvanična najava, prilikom susreta dve strane kada se ne zna u kojoj su meri suprotstavljene. Gazdarica Harfor najavi novopristigle lordove i gospe strogo po starešinstvu, mada među okupljenim kućama nije bilo velikih razlika kada je o tome reč. Luan Norvelin, strogog izraza lica i s više sedih u kosi nego što je imao kada ga je Elejna poslednji put videla, bio je u plavom kaputu bez ikakvih ukrasa, sem srebrnog lososa Norvelinovih na visokom okovratniku. Aratela Renšar, lica naboranog i smeđe kose prilično prosede, beše u crvenoj jahaćoj haljini kitnjasto izvezenoj zlatom i s velikom rubinima načičkanom pribadačom na kojoj su bila prikazana tri zlatna psa. Pelivar Koelan, visok i vitak, tamne kose koja mu se toliko povukla da je još malo pa izgledalo kao da je izbrijao prednji deo glave kao Kairhijenjanin, nosio je srebrom izvezeni plavi kaput s dve crvene ruže na okovratniku, ruže Koelana. Aemlin Karand, dežmekasta i odevena u sivu svilenu haljinu s trima zlatnim strelama koje su joj se pele uz rukave i koje su joj preko nedara bile tako gusto izvezene da je podsećala na prepuni tobolac. Elorijen Tremejn, ne onako punačka kako Elejna pamti, ali i dalje lepa, bila je u plavoj haljini sa zelenim prugama, po rukavima izvezenoj zlatorogim belim jelenima Tremejna. Abel Pendar, četvrtastog lica strogog ispod sede kose, bio je u tamnosivoj odeći s tri zlatne zvezde na okovratniku. Svi su zajedno išli niz Veliku dvoranu, ali ne onako kako su najavljeni, a pratile su ih sluge. Elorijen i Abel išli su s Luanom, a Pelivar i Aemlin sa Aratelom, pri čemu je između tih skupinica bilo dva koraka razmaka. Tako dakle. Zajedno su tražili bezbedan prolaz, ali nisu jedinstveni. To je manje verovatno da će zahtevati predaju grada. Čak i otvoreni neprijatelji povremeno mogu da delaju zajednički. Razdeljene suknje i pripijene čakšire presijavale su se od vlage. Ni najbolji plašt ne može potpuno zaštititi čoveka od ovakvog pljuska. Sigurno neće biti baš najprijatnije naravi.

„Budite dobrodošli“, obrati im se ona kada se njihove sluge odvojiše kako bi se pridružile ostalima. „Jeste li za vino ili za čaj? Vino je kuvano i začinjeno. Danas je hladan dan za proleće.“

Luan otvori usta, ali Elorijen se prva javi. „Bar ne sediš na prestolu.“ Lice kao da joj beše isklesano od mermera, a glas jednako tvrd i hladan. „Napola sam očekivala da ću te zateći na njemu.“ Grmljavina zatutnja.

Luan samo što nije uzdahnuo. Aratela prevrnu očima kao da je čula nešto čega se već naslušala. Lir se promeškolji, ali Elejna ga samo pogleda, a on se malčice pokloni u znak izvinjenja.

„Nemam prava da sedim na prestolu, Elorijen“, mirno odgovori ona. Svetlosti, samo da joj se narav ne otrgne. „Još.“ Tu reč nenamerno izgovori malo oštrije. Možda ipak nije spokojna koliko bi volela da bude.

Elorijen se izrugnu: „Ako čekaš da Denajna upotpuni tvojih desetoro, dugo ćeš se načekati. Denajna je poslednje Nasleđivanje provela obilazeći svoje posede. Nikada nije pristala ni uz koga.“

Elejna se nasmeši, ali usiljeno. Nasleđivanje je kada jedna kuća nasleđuje drugu na prestolu. „Ja ću čaj.“

Elorijen trepnu, ali to ponuka ostale da kažu šta će da piju. Samo su Elejna, Birgita, Branlet i Perival uzeli čaj. Svi njušnuše bilo srebrne pehare s vinom ili porcelanske šoljice sa čajem pre nego što srknuše. Elejna nije bila uvređena. Hrana i vino mogu da budu dobri u kuhinji, pa da se pokvare dok stignu do trpeze. Nikada se ne zna gde će ili kada će kvarež da udari. Čaj se blago osećao na đumbir, ali ne u tolikoj meri da bi to nadjačalo ukus dobrog tremalkinškog crnog čaja.