Bodež snova

Ona i Birgita su na smenu čitale njenoj nerođenoj deci. Naravno, iz istorija; nije htela da im čita lakomislene priče, u slučaju da je Melfana u pravu. Bilo je to veoma suvoparno. Jedan dežmekasti čovek u crvenom i belom svirao je na flauti, dok je jedna vitka žena u livreji svirala na dvanaestostrunoj biterni, živahno i veselo. Bar kada ih grmljavina nije prigušivala. Bardovi ne rastu na drveću i Birgita nije bila sigurna da li da ikome van palate dozvoli pristup Elejni, ali gazdarica Harfor je našla čitav niz uspešnih muzičara koji su zdušno prihvatili priliku da obuku livreju. Plata im je znatno bolja u palati nego u krčmi, a uz platu im je obezbeđena i odeća. Elejna se nosila mišlju da pokuša da unajmi zabavljača, ali to ju je nateralo da se seti Toma. Je li na suvom? Da li je uopšte živ? Sve što je mogla bilo je da se moli. Svetlost dala da je tako. Preklinjala ju je.

Gazdarica Harfor dođe da najavi dolazak Luana, Aratele i ostalih, pa Elejna stavi krunicu kćeri naslednice, jednostavni zlatni obruč s jednom jedinom zlatnom ružom iznad svojih veđa, okruženom trnjem. Kasejla s još osam gardistkinja pođe za njom, Birgitom i Esandom kada izađoše iz njenih odaja. Bat čizama glasno je odzvanjao po podu. Devet gardistkinja poginulo je za vreme njenog spasavanja od Prijatelja Mraka, što je izgleda ostale međusobno još čvršće vezalo. Dvaput su se izgubile na putu do Velike dvorane, ali nijedna od njih nije ni pisnula. Šta su promenljivi hodnici naspram ognja i munje stvorenih pomoću Moći? Velika zasvođena vrata Velike dvorane, čija su oba krila bila izrezbarena propetim lavovima, stajala su otvorena, a Kasejla je povela gardistkinje da stanu pred njih dok su Elejna, Birgita i Esanda ulazile.

Visoki prozori u zidovima bili su tamni od kiše, izuzev kada neka munja blesne, ali podne svetiljke postavljene duž zidova i oko belih stubova podignutih u redovima sa obe stane dvorane, bile su upaljene. U tom velikom prostoru glasno kapanje je odjekivalo kako su kapi padale u veoma prosto drveno vedro ispod jednog od vitraža u tavanici, dvadeset stopa iznad njih, na kojem je jedan propeti beli lav bio orošen bremenitim kapima vode što su blistale duž pukotine, blizu prikaza bitaka i lica najranijih andorskih kraljica.

Baš kao uvek u toj dvorani, dok je prelazila preko crvenih i belih pločica Elejna se osećala kao da joj te žene sude. One su sazdale Andor oštrinom svojih umova i krvlju svojih sinova i muževa, počevši od jednog jedinog grada da daju oblik jednoj snažnoj državi koja je nastala iz ruševina carstva Artura Hokvinga. Imaju pravo da sude o svakoj ženi koja sedi na Lavljem prestolu. Pretpostavlja da su njihovi likovi tu i postavljeni baš da bi se sve kraljice osećale kao da istorija sudi o njihovim delima.

Presto je bio povrh belog mermernog stepeništa na suprotnom kraju odaje, izrezbaren i pozlačen, po veličini predviđen za ženu, ali svejedno ogroman i na nogarima izrezbarenim tako da liče na lavlje šape. Na vrhu visokog naslona, beli lav, obrazovan od belog poludragog kamenja postavljenog u polju blistavih rubina, stajao bi iznad glave i najviše žene koja sedne na taj tron. Dijelin je već stajala u podnožju postolja, gledajući kako Silvaza razgovara s Konejlom i Katalin, dok Branlet i Perival pomno slušaju. Perival prođe prstima kroz kosu i klimnu. Sumnja li Dijelin i u Silvazu? Lir i Karind stajali su po strani od ostalih, ali podalje i jedan od drugog. Pošto su bili saveznici protiv Elejne, sada ne žele da ona misli kako su i dalje u savezništvu. Esanda ode da se pridruži slugama i sluškinjama u livrejama ostalih osam kuća, okupljenih za stolom na kom su bili visoki ibrici s vinom i čajem. Nezvanični prijem to znači. Svako od njih može da dovede po jednog slugu. Da je reč o zvaničnom sastanku, Elejna bi morala da obezbedi sve sluge, a Velika dvorana bi bila prepuna svih plemića u Kaemlinu, svih plemića iz tabora ispred Kaemlina.

„Elejna, Elorijen će možda pokušavati da te izaziva“, reče joj Dijelin peti put otkad je čula za njihov zahtev za slobodan prolaz. Lice joj je bilo smireno i staloženo, ali mora da je osećala nekakvu strepnju. Ruke joj nepotrebno zagladiše zlatom izvezene suknje.

„Neću joj dozvoliti da me izazove“, odgovori Elejna. „Niti će to dozvoliti ma ko drugi. Mislim na tebe, Konejle, i na tebe, Lire.“ Konejl, u zlatom izvezenoj plavoj odeći, pocrvene jednako brzo kao što je crveneo Hansel. Potukao se s jednim najamnikom za kojeg je mislio da je pogrdno govorio o Elejni i skoro ga je ubio. Sreća po njega što je najamnik prvi isukao mač. Čak i najamnici zaslužuju pravdu, a Andor nije Tir, gde velmože mogu da nekažnjeno ubijaju ljude niskog roda. Pa, mogli su pre nego što je Rand promenio onoliko njihovih zakona. Plamen ga spalio, zašto toliko skače?