Bodež snova

Sa sobom je poveo samo malu družinu. Naravno, i Ađimburu na njegovom kestenjastom konju belih kopita, kako bi mu pokazao put. Vižljasti čovečuljak odsekao je prosedu riđu pletenicu, što je bio znak velike odanosti. Brdska plemena seku te pletenice s leševa onih koje su u svojim beskrajnim krvnim zavadama ubili i uzimaju ih kao znamenja pobede, tako da je biti bez pletenice sramota u očima svih plemena i porodica – kao da neko samog sebe proglasi kukavicom. Ta odanost i posvećenost bila je usmerena ka Kejridu, a ne prema visokoj gospi ili Kristalnom prestolu, ali Kejridova odanost je takva da se to svodi na isto. Dva pripadnika Straže jahala su iza Kejrida, a njihovi crveno-zeleni oklopi bili su uglačani toliko da su se sijali, baš kao njegov. Harta i dva Baštovana hodali su uz njih sa svojim dugim sekirama na ramenima, s lakoćom održavajući korak s konjima. I njihovi oklopi su se blistali. Melitena, der’sul’dam visoke gospe, s dugom prosedom kosom danas vezanom jarkocrvenom vrpcom, sedela je u sedlu sivog konja visokog koraka, a srebrnasti a’dam povezivao je njeno levo zapešće s Majlininim vratom. Malo toga je moglo da se uradi kako bi te dve izgledale upečatljivije, ali a’dam i Melitenina plava haljina sa umecima na suknjama i prsima na kojima su bile prikazane srebrne račvaste munje trebalo bi da privuku poglede. Uzevši ih sve skupa, niko ne bi trebalo ni da primeti Ađimburu. Ostali su bili s Muzengeom, za slučaj da je zaista reč o smrtonosnoj klopci.

Razmatrao je da povede neku drugu damane, a ne Majlin. Sićušna žena s licem čija starost nikako ne može da se odredi skoro da je poskakivala u sedlu od želje da što pre ponovo ugleda visoku gospu. Držanje joj nije prikladno dostojanstveno i staloženo. Ipak, ona ništa ne može da uradi bez Melitene, a kao oružje je beskorisna, što je bila činjenica zbog koje je potišteno oborila glavu kada ju je on istakao u razgovoru s der’sul'dam. Zbog toga joj je bila potrebna uteha, tako da je njena sul’dam počela da je mazi i da joj govori kako su nebeska svetla prelepa i kako je njeno Lečenje divno. Kejrid se ježio i od pomisli na to. Posmatrano uopšteno, to možda i izgleda kao predivna stvar – da rane za tren oka budu zaceljene – ali čini mu se da bi morao da bude nadomak smrti pre nego što bi dozvolio da ga iko dodirne pomoću Moći. Ali da je to moglo da spase njegovu ženu Kaliju... Ne, oružje je ostalo s Muzengeom. Ako danas dođe do bitke, biće to drugačija bitka.

Prvi zov raspevanih ptica koji je čuo ni po čemu se nije razlikovao od ostalih koje je tog jutra primetio, ali smesta se ponovio u daljini, a onda opet. Svaki put samo jednom. Dok je jahao, ugleda jednog čoveka u krošnji visokog hrasta kako ga prati samostrelom. Nije bilo lako uočiti ga; njegov oklopni prsnik i kalpak koji je otkrivao lice bili su obojeni u mrkozeleno koje se stapalo s lišćem. Ali pomagalo je to što mu je oko leve ruke bilo vezano parče crvene tkanine. Trebalo je to da skine, ako je već hteo da se sakrije.

Kejrid pokaza Ađimburi i vižljasti čovečuljak mu se isceri, kao nekakav ostareli plavooki pacov, pre nego što pusti da mu konj zaostane za onima koje jašu pripadnici Straže. Njegov dugi nož danas mu je ispod kaputa. Trebalo bi da prođe kao sluga.

Kejrid ubrzo ujaha u logor. U njemu nije bilo ni šatora ni bilo kakvih skloništa, ali dugi vezovi konja bili su uredno raspoređeni, a bilo je i mnogo više ljudi u mrkozelenim oklopnim prsnicima. Glave su se okretale kako bi pratile njegovu družinu, ali malo je njih bilo na nogama, a još manje držalo samostrele u rukama. Poprilično njih je spavalo, nesumnjivo umorni od sinoćnjeg napornog jahanja. Dakle, onaj zov ptica obavestio ih je da on ne predstavlja opasnost. Svi u logoru izgledali su kao iskusni vojnici, ali to je i očekivao. Ono što nije očekivao bilo je to koliko ih je malo. O, možda se neki ne vide od drveća, ali u logoru nema začelo više od sedam ili osam hiljada ljudi, što je više nego premalo za onakvo ratovanje kakvo je Lun opisao. Odjednom ga nešto steže u grudima. Gde su ostali? Visoka gospa je možda s nekom od drugih vojski. Nadao se da je Ađimbura vodio računa o brojkama.

Pre nego što je poodmakao, jedan nizak čovek na visokom mrkovu dođe mu u susret i zauzda tren pre nego što ga pregazi. Prednja polovina glave bila mu je izbrijana i ni više ni manje nego napuderisana. Ali videlo se da nije kicoš. Njegov tamni kaput možda jeste od svile, ali nosio je isti onakav mrkozeleni oklopni prsnik kao obični vojnici. Pogled mu beše strog i bezizražajan dok je šestario preko Melitene i Majlin, Ogijera. Izraz lica ni za dlaku mu se ne promeni kada mu se pogled vrati na Kejrida. „Lord Met nam je opisao te oklope“, reče naglaskom još bržim i odsečnijim od altarskog. „Čemu možemo da zahvalimo na poseti Mrtve straže?“

Lord Met? Ko je pod Svetlošću lord Met? „Furik Kejrid“, predstavi se on. „Hoću da razgovaram sa čovekom koji sebe zove Tom Merilin.“