Bodež snova

Perin opsova sebi u bradu – trebalo je da se seti vrhova strela – i krenu da sjaše kako bi ugasio vatru, ali pre nego što stiže da digne nogu preko sedla, plamičci nestadoše, ostavljajući za sobom samo tanane pramičke dima koji su se dizali s počrnele trave.

„Dobra Nori“, promrmlja sul’dam, tapšući damane. „Nori je divna damane.“ Žena u sivom stidljivo se nasmeši na pohvalu. Međutim, uprkos svojim rečima, sul’dam je delovala zabrinuto.

„Dakle“, kaza Tajli, „imaš marat...“ Zaćuta i napući usne. „Imaš Aes Sedai sa sobom. Više od jedne? Nije bitno. Ne mogu reći da su Aes Sedai ostavile na mene ne znam kakav utisak.“

„Ne marat’damane, vojskovođo“, tiho kaza sul’dam.

Tajli se ukoči i napeto pogleda Perina. „Aša’man“, naposletku kaza, što nije bilo pitanje. „Moj lorde, počinješ da mi budeš zanimljiv.“

„Onda će te možda ovo poslednje ubediti“, odvrati Perin. „Tode, umotaj taj barjak oko držalja i donesi ga ovamo.“ Pošto ne ču ništa za sobom, osvrnu se. Tod je zatečeno i utučeno zurio u njega. „Tode.“

Prenuvši se, Tod stade da namotava crvenog orla oko držalja. I dalje je delovao nesrečno dok je terao konja napred i pružao ga Perinu. Ostao je da stoji ruke pružene, kao da se nada da će mu držalje biti vraćeno.

Mamuznuvši Koraka prema Seanšanima, Perin ispruži barjak jednom rukom pred sebe, tako da je bio vodoravan sa zemljom. „Dve Reke su bile srce Maneterena, general-barjaktarko. Poslednji kralj Maneterena poginuo je u bici koja se odvijala tačno na mestu gde je sad Emondovo Polje, selo u kojem sam se rodio i odrastao. Maneteren nam je u krvi. Ali Šaidoi su zarobili moju ženu. Da bih je oslobodio, spreman sam da odustanem od svakog prava na oživljavanje Maneterena i da potpišem svaku zakletvu koju hoćete, kojom se na to obavezujem. To pravo na Maneteren moglo bi za vas Seanšane biti trnovito polje. Ti bi mogla biti ona koja će raščistiti to polje bez kapi krvi.“ Iza njega neko bedno zaječa. Učini mu se da je to bio Tod.

Odjednom, lahor se pretvori u oluju koja dunu u suprotnom smeru, zasipajući ih prašinom, duvajući tako snažno da se on uhvati za jabuku da ne bi ispao iz sedla. Kaput kao da mu umalo ne odlete s tela. Otkud ta prašina? Šuma je zastrta palcima debelim slojem opalog lišća. Olujni nalet je sa sobom nosio i smrad nagorelog sumpora, toliko oštar da je Perin opekao nos njušeći ga. Konji zabaciše glave, otvarajući gubice, ali rika vetra zaguši njihovu prestravljenu njisku.

Taj žestoki nalet potraja svega trenutak, a onda vetar prestade jednako iznenadno kako je dunuo, ostavljajući za sobom samo lahor što je pirkao u suprotnom smeru. Konji su stajali drhteći, frkćući i zabacujući glave, kolutajući očima. Perin potapša Koraka po vratu i stade da ga tiho smiruje, ali to je imalo malo učinka.

General-barjaktar učini nekakav čudan pokret rukom i promrmlja: „Da ne čuje Senka. Odakle je to pod Svetlošću došlo? Čula sam priče o raznim čudnim stvarima. Ilije to još tvog ubeđivanja, moj lorde?“.

„Nije“, iskreno odgovori Perin. Ispostavilo se da Niejld poseduje sposobnost da upravlja vremenom, ali ne i Grejdi. „Zar je bitno odakle je to došlo?“

Tajli ga zamišljeno pogleda, pa klimnu glavom. „Zar je bitno?“, ponovi, kao da se baš i ne slaže s njim. „Imamo mi priče o Maneterenu. To bi zaista bilo polje puno trnja, kroz koje bismo prolazili kao bez čizama. Pola Amadicije bruji od priče o tebi i tom barjaku, kako dolaziš da oživiš Maneteren i spaseš Amadiciju od nas. Mišima, sviraj povlačenje.“ Žutokosi čovek bez oklevanja diže jedan mali pravi rog koji mu je na crvenoj vrpci visio oko vrata. Dunu u njega četiri puta, tako da se rog piskavo oglasi, pa to ponovi još dvaput pre nego što pusti rog da padne i da mu se zanjiše preko grudi okačen o onu vrpcu. „Ja sam svoje ispunila“, kaza Tajli.

Perin se okrenu i viknu što je glasnije i razgovetnije mogao. „Danile! Tele! Kada se poslednji Seanšanin povuče iza kraja doline, okupite sve i pridružite se Grejdiju!“

General-barjaktarka gurnu mali prst u uvo i prodrma ga, iako je nosila oklopnu rukavicu. „Imaš jak glas“, suvo primeti. Tek tada pruži ruku i uze od njega barjak, pa ga pažljivo položi preko sedla ispred sebe. Nije ga više gledala, ali gladila ga je jednom rukom, možda i ne shvatajući šta čini. „A sada, kako mogu da ti pomognem, moj lorde?“ Mišima se stopalom zakači za visoku jabuku na sedlu i sagnu se da digne kalpak. Vetar ga je otkotrljao preko izgažene trave pola puta do reda seanšanskih vojnika. Iz šume se začu kratka pesma ševa, pa još dva puta. Seanšani se povlače. Jesu li i oni osetili vetar? Nije bitno.