Derviš i smrt

U Posavini, na dan kad je zakazana prodaja oduzetih imanja, Hasan je naišao na neočekivanu prepreku. Telal je objavio da će vezirov čovjek, u ime vezira, kupiti sve, a to je bilo isto što i naređenje da niko ne ulazi u nadmetanje. Ali to je bila prepreka prema mojim shvatanjima, prema Hasanovim nije. Ne obazirući se na vezirovu želju, kupio je nekoliko imanja, ostalo, ogromnu većinu, uzeo je vezirov zastupnik, za badihava. Hasan je ostavio i novac da se koliko-toliko poprave kuće, i da se kupi hrana porodicama koje će se tu nastaniti, i vratio se u kasabu, zadovoljan.

- Šta ti je trebalo da se zavađaš s vezirom? - upitao sam ga, šaleći se, jer nisam vjerovao da će vezirova srdžba trajati dugo. - Zar se zaista nikoga ne bojiš?

Odgovorio je starac. Polako je hodao po sobi, ogrnut ćurakom:

- Boga malo, sultana nimalo, a vezira ko dorata moga.

- Zašto bih se bojao? - rekao je Hasan, vraćajući mi džilit. - Imam tebe. Valjda bi me zaštitio.

- Bolje je da ti ničija zaštita ne zatreba.

- Derviš nikad ne odgovara izravno - nasmijao se starac.

Hasan je odgovorio ozbiljno:

- Ima pravo. Bolje da mi ničija zaštita ne zatreba. Da sam sebi budem zaštita. Nije pravo da prijatelja opterećujem nevoljama koje sam stvaram. Ko ne umije da pliva, ne treba da skaće u vodu, nadajući se da će ga neko izvući.

- Ali ne bi bio prijatelj ako ga ne bi izvukao. Ti prijateljstvo shvaćaš kao slobodu, ja kao obavezu. Moj prijatelj je isto što i ja. Čuvajući njega, čuvam sebe. Zar treba da to kažem?

- Ne treba. A otac produžava uzaludan razgovor, da ne bih ispričao šta mi je učinio. Znaš li da je sakrio od mene zlato? Hiljadu dukata! Našao sam ih kad sam se vratio, u sanduku, pod ključem.

- Sam sam ti rekao.

- Rekao si kad je bilo kasno.

- Zašto bih krio? I od koga? Tvoje je, čini šta hoćeš. Neću u grob ponijeti.

Halal mu kost, starca još služi pamet!

- Pa i da sam sklonio, zar je to kakvo zlo? Ali nisam, zaboravio sam. Zar je to čudno za staračku pamet?

Po nevelikoj upornosti, po smiješku s kojim je primao starčevu naivnu odbranu, ne trudeći se čak da iznudi neko uvjerljivije objašnjenje, po obostranoj vedroj trpeljivosti s kojom se tobožnji spor rješavao, rekao bih da ni Hasan nije nezadovoljan što se tako desilo. I za dušu je učinjeno, i dukati su ostali. A ni porodica im više ne smeta u kući.

Ali svejedno, drugi ne daju ni toliko. A ovakva plemenitost, s mjerom, možda i sa žaljenjem, nekako mi je bliža i prisnija. Više je ljudska, ima granicu koju mogu da sagledam. Ne plaši me samoubilaštvom, ne vrijeđa neodmjerenošću. Neuračunljiva štedrost je rasipnost djeteta koje daje sve, jer ne zna vrijednost ničemu.

Na drugi dan ramazanskog Bajrama došao je u tekiju Piri-Vojvoda, koji je pazio na kretanje sumnjivih ljudi, a za njega je to cio svijet, i predao mi pismo Dubrovčanina Luka, Hasanovog prijatelja, upućeno dubrovačkom senatu. Bilo je kod dubrovačkih trgovaca koji su jutros otišli iz kasabe s tovarima robe.

- Zašto si ovo uzeo?

- Pročitaj, pa ćeš vidjeti zašto sam uzeo.

- Je li važno?

- Pročitaj, pa ćeš vidjeti je li važno.

- Gdje su trgovci?

- Otišli su. Pročitaj, pa mi kaži je li trebalo da odu.

Sam mi je đavo natovario na vrat ovog čovjeka, glupog, upornog, nepodmitljivog, sumnjičavog, koji je sigurno i svoju vlastitu majku pratio podozrivim pogledom. Ne razumijevajući ništa a okrivljujući svakoga za sve, zatrpavao me prijavama, pamteći ih i raspitujući se za svaku kako je riješena. Pola nevolja, a bilo ih je dosta, dolazilo mi je od njega, i već sam počeo misliti, smatrajući ga božijom kaznom, da svako ima svoga Piri-Vojvodu. Samo je moj bio najteži. Sumnjao sam i da mi je namjerno podmetnut, kao potčinjeni koji će me nadzirati, i izbor je bio savršen. Nije bio ničiji čovjek, i nije služio nikome osim svojoj gluposti, a to je bilo dovoljno da me tri puta dnevno istjera iz kože. Sam je, međutim, bio neranjiv. Uzalud sam pokušavao da ga urazumim, u početku, poslije sam klonuo. Jedva me slušao, visoko dignute glave, ohol i prezriv, ili iskreno začuđen, sumnjajući u moju pamet i u moju ispravnost, i mučeći me i dalje svojom nepodnošljivom savjesnošću. Ostalo mi je da ga zadavim, kad jednom pobjesnim, ili da pobjegnem glavom bez obzira, kad više ne mognem da izdržim. Najgore je što si mogao naći hiljadu razloga da ga nazoveš budalom, ali nijedan da ga proglasiš nepoštenim. U njemu je bjesnilo načelo neke nakazne pravde i strasne želje da se kazne svi ljudi, za što bilo, i sva moja oštrina bila mu je nedovoljna. Drugi su me optuživali zbog surovosti, on mi je zamjerao zbog popustljivosti. Neprijatelji su prihvatili i jedno i drugo.