Gospodar haosa

Šerijam posegnu za listom papira, koji se pretvori u tri pre nego što je njena ruka stigla da ga dotakne. „Gde ih to šalje?" upita ona u isto vreme kada je Mirela upitala: „Kada su otišle iz Tar Valona?“ Sav spokoj gotovo da je iščeznuo.

„U Kairhijen”, reče Beonin. „I nisam videla kada, ako je uopšte i bilo pomenuto. Ali svakako će produžiti za Kaemlin čim budu ustanovile gde se on zaista nalazi.“

Čak i tako, to je bilo dobro; putovanje od Kairhijena do Kaemlina moglo je da potraje mesec dana ili više. Poslanstvo iz Salidara će svakako prvo doći do njega. Elejna je zavukla iskrzanu mapu ispod svoje slamarice u Salidaru i svakog dana je obeležavala udaljenost koju su mogle preći prema Kaemlinu.

Siva sestra nije završila. „Izgleda da Elaida smera da mu ponudi podršku. I pratnju do Kule.“ Šerijam izvi obrve.

„Pa to je besmisleno.“ Mirelini maslinasti obrazi potamneše. „Elaida je bila Crvena.“ Jedna Amirlin pripadala je svim Ađasima i nijednom, ali opet, niko nije mogao jednostavno da zaboravi na svoje poreklo.

„Ta žena je spremna na sve”, reče Šerijam. „Podrška Bele kule može mu se učiniti privlačnom.“

„Možda možemo poslati poruku Egveni preko Aijelki?”, predloži Mirela sumnjičavim tonom.

Sijuan se nakašlja glasno i krajnje izveštačeno, ali Elejna više nije mogla da izdrži. Upozorenje za Egvenu bilo je od najveće važnosti, naravno – Elaidini će je svakako odvući natrag u Kulu ako je otkriju u Kairhijenu, gde neće imati prijatan doček – ali ostalo...! „Kako možete misliti da će Rand slušati bilo šta što Elaida ima da kaže? Zar mislite da ne zna kako je ona bila Crveni ađah i šta to znači? Neće one njemu ponuditi podršku i to dobro znate. Moramo ga upozoriti!“ U tome je bilo protivrečnosti i ona je to znala, ali jezik joj je baratao rukovođen brigom. Ako se Randu nešto dogodi, ona će umreti.

„I kako predlažeš da mi to uradimo, Prihvaćena?”, upita Šerijam hladno.

Elejna se uplašila da sigurno liči na ribu, tako otvorenih usta. Nije imala pojma kako da odgovori. Najednom je izbavi daleki vrisak, praćen kricima bez reči iz predvorja. Ona je bila najbliža vratima, ali je protrčala kroz njih sa ostalima za petama.

U sobi je bio samo Čuvarkin pisaći sto sa urednim gomilama papira i hrpama svitaka i spisa, i red stolica kraj jednog zida gde su Aes Sedai morale da sede i čekaju na razgovor s Elaidom. Anaija, Morvrin i Beonin umalo nisu oborile Elejnu u žurbi da dođu do predvorja. Možda su izgledale magličasto, ali bile su sasvim čvrste.

„Pazite”, viknu Elejna, mada nije mogla da uradi ništa osim da stegne rukama suknje i pođe sa Sijuan za njima što je brže mogla. Kročile su u prizor iz košmara. Bukvalno.

Tridesetak koraka desno, hodnik obložen tapiserijama naglo se širio u kamenu pećinu koja kao da se protezala beskonačno, mutno i mestimično osvetljena crvenim sjajem raštrkanih vatri i mangala. Posvuda su bili Troloci, velika čovekolika obličja sa licima tako sličnim ljudskim, ali izobličenim zverskim gubicama, njuškama i kljunovima, sa rogovima, kljovama ili pernatim krestama. Oni u daljini izgledali su nejasnije od najbližih, tek poluuobličeni, dok su oni najbliži bili divovi dvostruko viši od čoveka, krupniji čak i od svakog pravog Troloka, odeveni od glave do pete u kožu i crne šiljcima načičkane oklope, i zavijali su i ludirali se oko vatri i kazana, polica i neobičnih šiljatih ramova i metalnih predmeta.

To je zaista bio košmar, premda veći od svih onih o kojima su Elejni pričale Egvena ili Mudre. Pošto se jednom oslobode uma koji ih je stvorio, takve stvari ponekad su lebdele Svetom snova, a ponekad bi se i zakačile za određeno mesto. Aijelski šetači kroz snove uništavali su bez zazora svaki, gde god bi ga zatekli, ali su joj i oni i Egvena rekli da je najbolje da naširoko zaobiđe svaki na koji naiđe. Nažalost, Karlinja očigledno nije slušala kada su joj ona i Ninaeva to prenele.

Bela sestra bila je vezana i visila je o gležnjevima sa lanca koji se gubio visoko u tami. Elejna je još videla sjaj saidara oko nje, ali Karlinja se mahnito koprcala i vrištala dok su je polako spuštali naglavce prema velikom brbotavom crnom kazanu sa ključalim uljem.

Dok je Elejna utrčavala u hodnik, Anaija i Morvrin stale su na granici gde se prolaz naglo pretvarao u pećinu. Zastale su u pukom otkucaju srca, a onda, iznenada, njihova nejasna obličja kao da su se izdužila, nalik na dim koji uvire u odžak. Čim su takle granicu, obrele su se unutra, i Morvrin zavika dok su dva Troloka okretala velike gvozdene točkove koji su je sve više i više istezali, a Anaija je visila o ručnim zglobovima dok su Troloci igrali oko nje i šibali je bičevima sa metalnim krajevima, kidajući joj haljinu.

„Moramo se povezati“, reče Šerijam i sjaj oko nje spoji se sa Mirelinim i Beoninim. Čak i tako, nije bio ni prineti blistavom sjaju jedne jedine žene u svetu jave, žene koja nije magličasti san.