Gospodar haosa

Njena skromna tvrdnja izazvala je bujicu od Dženije. „Besmislica, dete. Potpuna besmislica. Ma ni najmanje ne sumnjam da ćeš se, čim se vratimo u Kulu i budemo u stanju da te propisno ispitamo i stavimo ti Štap zakletvi u ruku, uzdići do šala i prstena. Ni najmanje ne sumnjam. Zaista ispunjavaš sva očekivanja koja smo imale od tebe. I više od toga. Niko nije mogao da očekuje...“ Anaija joj ponovo dodirnu ruku; činilo se da je to prethodno utvrđeni znak, jer je Dženija još jednom zaćutala i zatreptala.

„Nema potrebe da se dete previše uobrazi", reče Anaija. „Elejna, nemoj da mi se tu mrgodiš. Trebalo je to već odavno da prerasteš.“ Majka je umela da bude stroga, jednako kao i ljubazna. „Ne želim da se pućiš zbog nekoliko neuspeha, kad si bila tako čudesno uspešna.“ Elejna se dvaput okušala sa kamenim diskom. Dvaput se nije zbilo ništa, dvaput se zamutila i osetila mučninu u želucu. Uspešan pokušaj bio je treći. Za Elejnu je to bilo previše neuspeha. „Sve što si učinila je čudesno. Ti, baš kao i Ninaeva.“

„Hvala”, reče Elejna. „Hvala obema. Potrudiću se da ne budem mrzovoljna.“ Kad vam Aes Sedai kaže da ste mrzovoljni, nipošto ne smete reći kako niste. „Izvinite, mogu li poći? Razumela sam da danas kreće poslanstvo u Kaemlin, pa želim da se pozdravim sa Min.“

Pustile su je, naravno, mada je Dženiji za to moglo trebati i pola sata da nije tu bila s Anaijom. Anaija je oštro odmerila Elejnu – svakako je znala sve o razgovoru sa Šerijam – ali nije ništa rekla. Ponekad je ćutanje Aes Sedai bilo jednako glasno kao i reči.

Poigravajući se prstenom na trećem prstu leve ruke, Elejna se dade u brzi trk, pogleda uperenog dovoljno daleko ispred sebe da može da tvrdi kako nije videla onoga ko bi pokušao da je zaustavi i čestita joj. Moglo je to da upali, i moglo je da dovede do posete Tajani; povlađivanje zbog dobro obavljenog posla nije moglo biti beskrajno. U tom trenutku, mnogo joj je više bilo do Tajane nego do hvale koju nije zaslužila.

Zlatni prsten bio je u obliku zmije koja grize sopstveni rep, Velike zmije, simbola Aes Sedai, ali nosile su ga i Prihvaćene. Kada se zaogrne šalom, opervaženim bojom Ađaha koji bude htela, nosiće prsten na prstu koji izabere.

Za nju će to biti Zeleni ađah, iz nužde; samo su Zelene sestre imale više od jednog Zaštitnika, a ona je želela da ima Randa. Ili makar što je moguće više od njega. Poteškoća je bila u tome što je ona već bila vezana sa Birgitom, prvom ženom koja je postala Zaštitnik. Zato je slutila Birgitina osećanja, zato je znala da je Birgita tog jutra ubola šaku na iver. Samo je Ninaeva znala za tu vezu. Zaštitnici su bili za pune Aes Sedai; za Prihvaćenu koja prekorači to ograničenje nije bilo povlastice koja bi joj spasla kožu. Za njih je to bilo nužda, a ne hir – inače bi Birgita umrla – ali Elejna je smatrala kako nikakve razlike tu ne bi bilo. Kršenje pravila Moći moglo je biti smrtonosno po sebe i po druge; da bi ti to usadile čvrsto u glavu, Aes Sedai su retko dopuštale da bilo ko prekrši ma koje pravilo, iz ma kog razloga.

Tu, u Salidaru, tako se mnogo izvrdavalo. Nisu posredi bile samo Birgita i Mogedijen. Jedan od Zaveta sprečavao je Aes Sedai da lažu, ali o onome što se prećuti nije se moralo lagati. Moiraina je znala kako da isplete plašt za nevidljivost, i možda je to bio isti trik koji su one naučile od Mogedijen; Ninaeva je videla Moirainu kako to jednom radi, pre nego što je sama znala išta o Moći. Ali to nije znao niko drugi u Salidaru. Ili makar nije priznavao da zna. Birgita je potvrdila ono što je Elejna počela da podozreva. Većina Aes Sedai, možda i sve, čuvale su za sebe barem deo onoga što su naučile; većina je imala sopstvene tajne varke. Ako ih nauči dovoljno Aes Sedai, te varke postale bi deo opšteg znanja za izučavanje polaznica ili Prihvaćenih – ili bi mogle da umru zajedno s Aes Sedai. Dva ili tri puta, učinilo joj se da je ugledala sjaj u nečijim očima kada je nešto pokazivala. Karena je sumnjivo brzo naučila varku s prisluškivanjem. Ali jedna Prihvaćena teško je mogla da optuži Aes Sedai zbog nečeg takvog.

To saznanje nije njene obmane činilo nimalo prijemčivijim, ali možda joj je malo pomagalo. To, i podsećanje na nužnost. Samo kad bi prestale da je hvale za ono što nije učinila.

Bila je sigurna da zna gde će pronaći Min. Reka Eldar tekla je manje od tri milje zapadno od Salidara, a maleni potok prolazio je krajem sela na putu iz šume do reke. Drveće u varoši najvećma je bilo posečeno otkad su Aes Sedai počele da pristižu, ali iza nekih kuća na obali potoka ostao je mali šumarak, na komadu zemlje previše uskom da bi bio od koristi. Min je tvrdila da najviše voli gradove, a opet je često išla da sedi među tim stablima. Bio je to način da na neko vreme izbegne društvo Aes Sedai i Zaštitnika, i za Min je to bilo bezmalo od suštinske važnosti.