Gospodar haosa

I doista, kad je Elejna zašla za ugao jedne kamene kuće i stupila na uski pojas tla, koji se pružao duž nimalo šireg potoka, Min je sedela tamo naslonjena na drvo i posmatrala kako voda žubori po kamenju. Ono malo vode što je preostalo; potok je curkao dvaput širim koritom od sasušenog blata. Tu je na drveću bilo nešto lišća, iako je okolna šuma mahom bila ogolela, čak i hrastovi u njoj.

Suva grana puče pod Elejninom cipelom i Min skoči na noge. Kao i obično, imala je na sebi dečački sivi kaput i čakšire, ali na peševima i sa strane na uzanim nogavicama bili su joj izvezeni plavi cvetići. Začudo, iako je rekla da su tri tetke koje su je podigle bile krojačice, Min kao da nije umela ni konac u iglu da udene. Zurila je u Elejnu, a onda iskrivila lice i prošla prstima kroz tamnu kosu koja joj je padala do ramena. „Ti znaš”, bilo je sve što je rekla. „Pomislila sam da treba da razgovaramo.“

Min ponovo prokuštra kosu rukama. „Sijuan mi je tek jutros rekla. Od tada pokušavam da prikupim hrabrost da ti saopštim. Ona želi da ga ja uhodim, Elejna. U poslanstvu, i navela mi je imena u Kaemlinu, imena ljudi koji joj mogu doneti moje poruke.“

„Ti to naravno nećeš učiniti”, reče Elejna bez najmanjeg prizvuka pitanja, a Min je pogleda sa zahvalnošću. „Zašto si se plašila da mi dođeš? Mi smo prijateljice, Min. I obećale smo jedna drugoj da nećemo dozvoliti niti jednom muškarcu da se između nas ispreči. Sve i da ga obe volimo.“

Minin smeh zazvučao je pomalo šuplje; Elejna je pretpostavljala da bi mnogim muškarcima on bio privlačan. I bila je lepa, mada na nekako nevaljali način. I koju godina starija; je li to išlo njoj u prilog, ili naprotiv? „O, Elejna, rekle smo to kada je on bio na bezbednoj udaljenosti od obe. Ako bih tebe izgubila, bilo bi to kao da sam ostala bez sestre, ali šta ako se jedna od nas predomisli?“

Najbolje je bilo ne pitati na koju se od njih to moglo odnositi. Elejna je I »okušala da ne pomišlja na činjenicu da bi koriščenjem Moći mogla da veže ruke i usta Min, posuvrati tkanje i sakrije tu ženu u kakav podrum sve dok poslanstvo ne ode. „Nećemo to učiniti”, reče ona jednostavno. Ne, nije to mogla učiniti Min. Želela je Randa samo za sebe, ali nije mogla nauditi Min. Možda je mogla samo da zatraži od nje da ne odlazi sve dok obe to ne budu u stanju. Umesto toga, ona reče: „Da li te Garet oslobađa datog zaveta?“ Sada je Minin smeh zaličio na lavež. „Teško. Kaže kako će me naterati da ga odradim pre ili kasnije. On zapravo želi da zadrži Sijuan, sama Svetlost zna zbog čega.“ Blago zatezanje njenog lica nagna Elejnu da pomisli kako u lome ima kakvog tkanja, ali ona ništa ne upita. Min o tome nikada nije govorila, osim ako se baš nije ticalo sagovornika.

Ona je posedovala sposobnost znanu malobrojnima u Salidaru. Elejna i Ninaeva, Sijuan i Leana; samo one. Birgita nije znala, ali opet, Min nije znala za Birgitu. Ili Mogedijen. Tako mnogo tajni. Ali Min je svoju čuvala za sebe.

Ponekad je viđala aure oko ljudi i ponekad je znala šta one znače. Kad je znala, uvek je bila u pravu; na primer, ako bi rekla da će se neki muškarac i žena venčati, pre ili kasnije oni bi to i učinili, iako je bilo jasno da se sada mrze. Leana je to nazivala „čitanjem Šare", ali nije to imalo nikakve veze sa Moći. Ljudi su većinom te slike nosili samo povremeno, ali Aes Sedai i Zaštitnici uvek. Min se povlačila ovamo kako bi izmakla toj poplavi.

„Hoćeš li poneti Randu moje pismo?“

„Naravno.“ Ženin pristanak bio je tako brz, lice tako otvoreno, da je Elejna porumenela i užurbano nastavila. Nije bila sigurna da bi sama pristala na to kada bi okolnosti bile preokrenute. „Ne smeš mu dozvoliti da zna za ono što si videla, Min. Mislim, u vezi nas.“ Ono što je Min videla u vezi sa Random bilo je da će se tri žene beznadežno zaljubiti u njega i vezati se za njega zauvek, te da će jedna od njih biti ona sama. Ispostavilo se da je druga Elejna. „Ako sazna da si to sagledala, može zaključiti da to nije naša želja, već samo Šara, ili zato što je on ta’veren. Može odlučiti da bude plemenit i spase nas tako što nijednoj neće dozvoliti da mu se približi.“

„Možda" reče Min sumnjičavo. „Muškarci su čudni. Pre će biti, ako shvati da ćemo mu obe potrčati podigne li mali prst, da će ga i podići. Neće tome moći da odoli. Videla sam kako to rade. Mislim da to ima neke veze sa vlasima koje im rastu na bradi.“ Izgledala je toliko začuđeno da Elejna nije bila sigurna je li posredi šala ili ne. Činilo se da Min zna mnogo toga o muškarcima; radila je mahom u štalama – volela je konje – ali pomenula je jednom da je bila i konobarica u krčmi. „Kako god, neću mu reći. Ti i ja ćemo ga podeliti kao pitu. Možda ćemo dozvoliti trećoj da dobije malo korice kada se bude pojavila.“