Gospodar haosa

Naravno, palata je bila tek nešto nadgrađena seoska kuća, a velika dvorana protezala se manje od petnaest koraka – kako je samo Perin zurio u nju kad je ustrajala u tome da dvorana bude tolika; i dalje je mislio o sebi kao o kovaču, ili čak kao o kovačevom šegrtu – a ime koje je njoj dato na rođenju bilo je Zarina, a ne Faila. Sve to nije bilo od značaja. Zarina je ime slabašne žene koja sva drhti nad pesmama spevanim o njenim osmesima. Faila, ime koje je odabrala kao zakleti Lovac na Rog Valera, značilo je na Starom jeziku soko. Niko ko bi dobro pogledao njeno lice, sa smelim nosem, visokim jagodicama i tamnim zakošenim očima koje su sevale od gneva, nije imao nikakve sumnje koje joj od ta dva imena bolje pristaje. Za ostale je i sama namera mnogo značila. Kao i ono pravično i prikladno.

U ovom trenu, oči su joj sevale. Nije to imalo nikakve veze s Perinovom tvrdoglavošću, a vrlo malo sa vrućinom neuobičajenom za to doba godine. Mada uistinu, mahanje lepezom od fazanovog perja i uzaludan trud da rashladi znoj koji joj se slivao niz obraze nisu je ni najmanje oraspoložili.

Ovako kasno po podne, malobrojni parničari preostali su iz gomile što je došla po presudu. Zapravo, oni su došli da bi ih Perin saslušao, ali njega je užasavala pomisao da treba da sudi ljudima među kojima je odrastao. Ako ne bi stigla da ga pritera u ćošak, on bi u vreme dnevnog primanja nestao kao vuk u magli. Na svu sreću, ljudima nije smetalo kada ih umesto gospodara Perina saslušava gospa Faila. Ili je makar smetalo samo malom broju njih, a i takvi su bili dovoljno mudri da to prikriju.

„Vi ste mi došle s tim“, reče ona ravnim glasom. Dve žene koje su se preznojavale pred njenom stolicom nelagodno su se premeštale s noge na nogu i zurile u uglačane podne daske.

Bucmaste obline i bakarnu kožu Šarmade Zefar pokrivala je, mada nipošto nije i zaklanjala od pogleda, providna domanska haljina visokog okovratnika, sa bledozlatnom svilom na porubima i orukavlju, ipak sa raštrkanim mrljicama od putovanja koje se nisu dale očistiti; najzad, svila je svila i ovde se retko kad oblačila. Izvidnice koje su po Maglenim planinama tragale za ostacima troločkog upada od prošlog leta pronašle su nekoliko opakih Troloka – i niti jednog Mirdraala, hvala Svetlosti na tome – ali su bezmalo svakodnevno pronalazile izbeglice, ovde deset, tamo dvadeset, pet negde drugde. Većina ih je došla iz Almotske ravnice, ali ih je mnogo bilo iz Tarabona i, poput Šarmade, iz Arad Domana, a bežali su iz zemalja koje je povrh građanskog rata upropastilo bezvlašće. Faila nije želela ni da pomisli na to koliko ih je izginulo u planinama. Bez drumova, ili čak staza, planinama je i u najboljim vremenima bilo teško putovati, a ova su bila daleko od najboljih.

Rea Avin nije bila izbeglica; na sebi je imala samo kopiju tarabonske haljine od fino satkane vune, sa mekim naborima koji su oblikovali i naglašavali gotovo podjednako kao i Šarmadina tanja odežda. Oni koji bi preživeli dugo pešačenje po planinama donosili su krajnje zabrinjavajuće glasine, veštine kakve ranije nikada nisu bile viđene u Dvema Rekama i ruke za rad na imanjima koja su opustošili Troloci.

Rea je bila lepa žena oblog lica rođena na manje od dve milje od mesta gde je sada stajala palata, a tamna kosa bila joj je upletena u kiku debelu kao ručni zglob i dugačku do struka. U Dvema Rekama devojke nisu uplitale kosu sve dok Ženski krug ne bi rekao da su stasale za udaju, bilo to u petnaestoj ili tridesetoj, mada ih je malo bilo koje bi tako prebacile dvadesetu. Zapravo, Rea je bila čitavih pet godina starija od Faile, i uplitala je kosu već četiri, ali u tom trenutku izgledala je kao da je i dalje nosi raspuštenu po ramenima, te je upravo spoznala kako je ono što se svojevremeno činilo lako čudesnim zapravo nešto najgluplje što je mogla da učini. Kad je već to posredi, Šarmada je izgledala još smetenije, jer je ona imala samo godinu ili dve prednosti u odnosu na Reu; za jednu Domanku takav položaj morao je biti ponižavajući. Faila je želela da ih obe išamara – samo što jedna gospa to nije mogla da učini.

„Muškarac“, reče ona što je smirenije mogla,„nije ni konj ni njiva. Nijedna od vas ne može mu biti vlasnikom, i kad pomislim da od mene tražite da utvrdim koja ima prava nad njim...“ Ona polako udahnu. „Da mislim kako Vil al’Sin obe vuče za nos, možda bih nešto i imala da kažem o svemu tome.“ Vil je imao oko za žene, kao i one za njega – listovi su mu bili baš lepo izvajani – ali nikada nije ništa obećavao. Činilo se da je Šarmada spremna da klone na pod; najzad, Domanke su bile poznate po tome da vrte muškarce oko malog prsta, a ne obrnuto. „Ovako, evo moje presude. Obe ćete otići Mudrosti i objasniti sve njoj, ne izostavljajući ama baš ništa. Ona će ovo rešiti. Očekujem vest o tome da ste je posetile pre mraka.“