Gospodar haosa

Bacila se povrh svojih zgužvanih čaršava i ostala da leži i čačka srebrnu narukvicu, dok su joj misli bežale od onoga što bi danas mogla da iskopa iz Mogedijen do toga hoće li se Sijuan pojaviti po podne, od Lana do njenog bloka i toga hoće li uopšte ostati u Salidaru. To zapravo i ne bi bilo bežanje. Verovatno bi otišla u Kaemlin, Randu; njemu je trebao neko da ga spreči da se preterano ne uobrazi, i Elejni bi se to dopalo. Samo je želela da odlazak – ne bekstvo! – ne izgleda još privlačnije posle reči kojima je Teodrin objavila svoje namere.

„Tu si dakle“ zaškrguta Mogedijen. „Gledaj!“ Podigla je ruke. „Upropašćene!“ Ninaevi nisu izgledale drugačije od bilo kojih drugih ruku koje su prale veš; bele i smežurane, tačno, ali to če proći. „Nije dovoljno to što moram da živim u prljavštini, da nosim i prinosim kao sluga, nego sad još moram i da rmbačim kao neka bednica...“

Ninaeva je prekinu jednostavnim potezom. Pomisli na vreli dodir šibe, na njegov osećaj, a onda prebaci tu misao u deo uma gde je čuvala Mogedijenina primljena osećanja. Ova raširi tamne oči i usta joj se zatvoriše, usne stisnuše. Nije to bio jak udarac, samo podsećanje.

„Zatvori vrata i sedi“, reče Ninaeva. „Postelje možeš namestiti kasnije. Sada ćemo da održimo čas.“

„Ja sam navikla na bolje od ovoga“, progunđa Mogedijen poslušavši je. „I bludnica u Todžaru navikla je na bolje!“

„Ako se ne varam“, reče joj Ninaeva oštro, „misliš na bludnicu kojoj ne visi smrtna kazna nad glavom. Kad god poželiš, reći ćemo Šerijam ko si zaista.“ Bila je to čista gluma – Ninaevin želudac se stegao u plamenu loptu na samu pomisao – ali iz Mogedijen je pokuljala mučna bujica straha. Ninaeva se gotovo divila tome koliko je ženino lice ostalo smireno; da se ona tako oseća, sad bi kreštala i škripala zubima na podu.

„Šta hoćeš da ti pokažem?", reče Mogedijen ravnim glasom. Uvek su morale da joj kažu šta žele od nje. Ona jednostavno nikada nije ništa nudila dobrovoljno, osim ako ne bi bila dovedena do stanja koje je Ninaeva smatrala bezmalo mučenjem.

„Pokušaćemo nešto u čemu nas nisi naročito uspešno podučavala. Otkrivanje muškog usmeravanja.“ Do sada, to je bilo jedino što ona i Elejna nisu bile u stanju brzo da shvate. To bi joj moglo koristiti ako odluči da ode u Kaemlin.

„Nije to lako, pogotovo bez muškarca za vežbu. Šteta što nisi bila u stanju da Isceliš Logana.“ U Mogedijeninom glasu ni na njenom licu nije bilo poruge, ali pogledala je Ninaevu i žurno nastavila. „Ipak, možemo ponovo pokušati s oblicima.“

Ta lekcija zaista nije bila laka. Nikada nije bila, čak ni sa nečim što je Ninaeva mogla da nauči odmah čim bi joj tkanje postalo jasno. Mogedijen nije mogla da usmerava bez Ninaevine dozvole, bez Ninaevinog vodstva, zapravo, ali u svakoj novoj lekciji Mogedijen je morala prva da pokaže kako treba satkati tok. To je bilo prilično nezgodno i predstavljalo je glavni razlog za to što nisu bile u stanju da nauče po desetak novih stvari svakog dana. U ovom slučaju, Ninaeva je već imala nekakvu predstavu o tome kako se tokovi tkaju, ali Isceljivanje je izgledalo tako jednostavno zahvaljujući složenom prepletu svih Pet Moći, a šara se menjala zaslepljujuće brzo. Nikada se nije često koristila upravo zato što je bila tako teška, tvrdila je Mogedijen. Isto tako je izazivala snažnu glavobolju ako bi dugo potrajala.

Ali Ninaeva je ležala na krevetu i radila što je prilježnije mogla. Ako ode Randu, to mu može zatrebati, a nikako nije mogla da zna kad će otići. Usmeravala je tokove sasvim sama; poneka pomisao na Lana ili Teodrin bila je sasvim dovoljna da ostane besna. Pre ili kasnije, Mogedijen će biti pozvana da odgovara za svoje zločine, a gde će Ninaeva biti tada, tako naviknuta da crpi moći te žene kad god to poželi? Morala je da živi i radi u okvirima sopstvenih mogućnosti. Da li Teodrin zaista može pronaći način da razbije njenu blokadu? Lan je morao biti živ, kako bi ga ona našla. Tištanje je preraslo u bol koji joj je svrdlao po slepoočnicama. Oko Mogedijeninih očiju koža se zategla i ova je povremeno trljala glavu, ali činilo se da ispod njenog straha sluti zadovoljstvo. Ninaeva je pretpostavljala da podučavanje, čak i kada je nevoljno, mora doneti izvesno zadovoljstvo. Nije bila sigurna da li joj se dopada što Mogedijen ispoljava tako obično ljudsko osećanje.

Nije bila sigurna koliko je lekcija potrajala, dok je Mogedijen mrmljala: „Zamalo" i „Ne baš", ali kada su se vrata opet bučno otvorila, umalo se nije odigla pravo sa slamarice. Iznenadan nalet straha bi kod neke druge žene bio praćen zavijanjem.

„Jesi li čula, Ninaeva?" upita Elejna dok je zatvarala vrata. „Stigla je izaslanica iz Kule, od Elaide.“

Ninaeva je zaboravila reči koje bi viknula da joj srce nije tuklo u grlu. Zaboravila je čak i na glavobolju. „Izaslanica? Sigurna si?“

„Naravno da sam sigurna, Ninaeva. Zar misliš da bih dotrčala ovamo zbog glasina. Čitavo selo se uzbunilo.“