Gospodar haosa

Nijal je slušao taman sa toliko pažnje da zna gde da klimne glavom. Omerna je bio dobar zapovednik na bojnom polju, pod uslovom da mu neko govori šta da radi, ali u ovim okolnostima njegova lakovernost i glupost bila je zamorna. Izvestio je da je Morgaza mrtva, da su joj leš videli i prepoznali van svake sumnje, a onda ga je Nijal odveo da se vidi s njom licem u lice. Ismevao je „glasine" o padu Kamena Tira, i poricao i dalje da je najmoćnije utvrđenje na svetu moglo da se zauzme silom spolja; bio je uporan u tvrdnji da je reč o izdaji, da je neki veliki gospodar izdao Kamen al’Toru i Tar Valonu. Smatrao je da su propast kod Falmea i nevolje u Tarabonu i Arad Domanu bile delo vojski Artura Hokvinga koje su se vratile preko Aritskog okeana. Bio je ubeđen da Sijuan Sanče uopšte nije raščinjena, da je al’Tor sišao s uma i da umire, da je Tar Valon ubio kralja Galdrijana kako bi namerno izazvao novi građanski rat u Kairhijenu, a te tri „činjenice" nekako su bile povezane u te smešne glasine, uvek od nekoga zgodno odsutnog, o ljudima koje najednom proguta plamen ili košmarima koji iskaču niotkuda i kolju čitava sela. Nije bio baš siguran kako, ali radio je na velikoj teoriji i obećavao svakog dana da će je ubrzo izložiti, na teoriji koja će navodno razotkriti sve zavere veštica i predati Tar Valon Nijalu u ruke.

Tako je to bilo s Omernom; ili je izmišljao nategnute razloge za ono što bi se dogodilo, ili je kupio glasine s ulice i gutao ih do kraja. Dobar deo vremena provodio je slušajući glasine, u vilama i na ulicama. Ne samo da su ga viđali kako pije u krčmama sa Lovcima na Rog, već je bila javna tajna i da je ogromne iznose dao na čak tri navodna Roga Valera. I svaki put bi odneo taj predmet van grada i danima duvao u njega, sve dok i sam ne bi morao da prizna kako nijedan mrtav junak iz legende neće dojahati natrag iz groba. Pa ipak, ti neuspesi teško su ga mogli naterati da prestane da ubuduće kupuje po mračnim sokacima ili zadnjim sobama u birtijama. Jednostavno rečeno: glavni uhoda mora da podozreva i u sopstveni odraz u ogledalu, a Omerna je bio spreman da poveruje u bilo šta.

Čovek je konačno zaćutao, i Nijal reče: „Razmotriću tvoje izveštaje s dužnom pažnjom, Omerna. Dobro si radio.“ Kako se samo šepurio dok je doterivao tuniku. „Ostavi me sad. Dok budeš izlazio, pošalji Balvera unutra. Moram mu izdiktirati neka pisma.“

„Naravno, moj gospodaru vrhovni zapovedniče. Ah.“ Usred naklona, Omerna se namršti i zapetlja po džepu belog donjeg kaputa, pa izvadi koštani valjak koji pruži Nijalu. „Ovo je jutros stiglo po golubu pismonoši.“ Tri crvene pruge pružale su se čitavom dužinom valjka, što je značilo da se ovaj morao doneti Nijalu netaknutih voštanih pečata. A čovek umalo nije zaboravio na to.

Omerna sačeka, nesumnjivo u nadi da če doznati šta se nalazi u valjku, ali Nijal mu mahnu da se udalji prema vratima. „Ne zaboravi na Balvera. Ako već Matin Stepaneos može da mi se pridruži, moram mu pisati i videti mogu li dati malo težine njegovoj ispravnoj odluci.“ Omerna nije imao drugog izbora osim da se ponovo nakloni i ode.

Dok su se vrata zatvarala za njim, Nijal je prstima opipavao valjak. Te povremene posebne poruke retko su sadržale dobre vesti. Ustavši polako – odnedavno je počeo da oseća godine u kostima – napunio je običan srebrni pehar punčom, ali onda ga je ostavio na stolu i otvorio savijen kožni omotač postavljen platnom. Unutra je bio jedan jedini list teškog papira, zgužvan i delimično iscepan, crtež uličnog slikara kredama u boji, crtež dva čoveka koji se tuku u oblacima, jednog sa licem od vatre i drugog tamnoriđe kose. Al’Tora.

Svi njegovi planovi da uspori lažnog Zmaja pošli su naopako, sve njegove nade da ukoči plimu njegovih osvajanja, da mu skrene pažnju. Je li predugo čekao, i dozvolio da al’Tor postane prejak? Ako je tako, onda postoji način da ga se reši brzo, nožem u mraku, strelom sa krova. Koliko dugo sme da čeka? Usuđuje li se da sve stavi na kocku i ne sačeka? Prevelika hitnja mogla je da dovede do propasti jednako kao i preveliko odlaganje.

„Gospodar me je zvao?“

Nijal odmeri čoveka koji je tako tiho ušao. Na prvi pogled, izgledalo je gotovo nemoguće da Balver može da se kreće bez suvog šuštanja koje bi obznanilo njegovo prisustvo. Sve je na njemu bilo usko i zgrčeno; smeđi kaput visio mu je sa kvrgavih ramena, a noge su mu izgledale kao da bi mogle pući pod tim sasušenim telom. Kretao se kao ptica koja skakuće s grane na granu. „Veruješ li da će Rog Valera dozvati mrtve junake natrag da nas spasu, Balvere?“

„Možda, gospodaru’, reče Balver, prekrstivši uzrujano ruke. „A možda i ne. Lično se ne bih oslanjao na to.“

Nijal klimnu glavom.„A misliš li da će mi se Matin Stepaneos pridružiti?“