Gospodar haosa

„Biće kako ja kažem, Omerna.“ Začudo, čovek zausti da ponovo nešto kaže, ali Nijal ga razdraženo prekinu. „Kako ja kažem, Omerna! Neću više da slušam o tome! E sad, kakva obaveštenja imaš danas? Kakva korisna obaveštenja? To je tvoj zadatak. A ne da obezbeđuješ vatromet za Ailrona.“

Omerna je oklevao, očito u želji da još jednom moli za svoje dragocene Iluminatore, ali na kraju reče značajno: „Izgleda da izveštaji o Zmajuzakletima u Altari nisu puke glasine. A isto možda važi i za Murandiju. Zaraza je mala, ali će narasti. Sada bi snažan pohod mogao da smiri i njih i Aes Sedai u Salidaru jednim...“

„Zar ti to sada namećeš Deci strategiju? Prikupljaj obaveštenja, a meni prepusti njihovu upotrebu. Šta još imaš za mene?“

Čovek je na prekidanje odgovorio mirnim i pokornim naklonom. Omerni je vrlo dobro polazilo za rukom da ostane miran; možda je to najbolje radio. „Imam dobre vesti. Matin Stepaneos je spreman da ti se pridruži. Okleva da to objavi, ali moji ljudi iz Ilijana izveštavaju da će to ubrzo uraditi. Navodno jedva čeka.“

„To bi bilo izvanredno" reče Nijal suvo. U svakom slučaju, odlično. Među stegovima i barjacima poredanim duž karniža odaje, tri leoparda Matina Stepaneosa, srebrna na crnoj podlozi, visila su kraj zlatom opervažene ilijanske kraljevske zastave, gde je devet pčela bilo izvezeno zlatnim nitima na zelenoj svili. Ilijanski kralj je na kraju uspeo da ispliva iz nevolja, makar toliko da izdejstvuje sporazum koji je potvrdio da je granica između Amadicije i Altare tamo gde je bila i na početku, ali Nijal je sumnjao da će taj čovek ikada zaboraviti da je imao prednost terena i ljudstva kod Sormejna, a da je ipak bio poražen i zarobljen. Da ilijanski Sadrugovi nisu pokrili bojište i omogućili ostatku vojske da umakne iz Nijalove zamke, Altara bi danas bila feud Dece, a verovatno isto tako i Murandija, pa čak i Ilijan. Još gore, Matin Stepaneos je za savetnicu imao vešticu iz Tar Valona, iako je to krio, baš kao i nju. Nijal je slao izaslanike zato što nije smeo da ne pokuša, ali da, svojevoljno pridruživanje Matina Stepaneosa njegovim redovima bilo bi zaista izvanredno. „Nastavi. 1 budi kratak. Danas imam mnogo posla i tvoje pisane izveštaje mogu pročitati i kasnije.“

Uprkos tim uputstvima, Omernina priča bila je dugačka, ispričana zvonkim glasom punim sigurnosti. Al’Tor je jedva proširio svoj nadzor u Andoru izvan Kaemlina. Njegov munjeviti nalet konačno je očito zaustavljen – a Omerna je pažljivo ukazao da je baš tako i predvideo. Mali su izgledi da će se Krajine uskoro pridružiti Deci protiv lažnog Zmaja; plemići u Šijenaru, Arafelu i Kandoru iskoristili su zatišje u Pustoši da se pobune, a kraljica Saldeje povukla se u utočište na selu, po Omerninim rečima, u strahu da joj se ne dogodi isto. Međutim, njegove uhode su bile vredne, i vladari iz Krajina privoleće se da im se pridruže čim te male pobune budu ugušene. S druge strane, vladari Murandije, Altare i Geldana bili su spremni da im priđu, mada su se trenutno navodno dvoumili kako bi umirili veštice iz Tar Valona. Alijandra od Geldana znala je da joj se presto ljulja, znala je da su joj Deca potrebna kako se ne bi strmoglavila jednako naglo kao i njeni prethodnici, dok su se i Tilin od Altare i Roedran od Murandije nadali da će ih značaj Dece konačno učiniti važnijim od pukih figura. Čovek je očito smatrao da su te zemlje već praktično u Nijalovom džepu.

U Amadiciji je slika izgledala još bolje, po Omerninom mišljenju. Novaci su hitali pod barjake Dece u većem broju nego godinama pre. Strogo govoreći, to se Omerne uopšte nije ticalo, ali on je uvek zaslađivao svoje izveštaje svim dobrim vestima koje je mogao naći. Prorok neće još dugo mučiti zemlju; njegova se rulja trenutno svađa oko pljačkanja sela i vila na severu, i mogla bi lako da se razbeži natrag u Geldan pri sledečem naletu Ailronovih vojnika. U zatvorima je ostalo malo mesta, zato što su Prijatelji Mraka i uhode Tar Valona hapšeni brže nego što su se mogli povešati. Potraga za vešticama iz Tar Valona dovela ih je do sada samo do dve, ali više od stotinu žena podvrgnuto je ispitivanju, što je ukazivalo na budnost izvidnica. A to što je hvatano sve manje izbeglica iz Tarabona bilo je dokaz da je karantin postao delotvorniji; oni uhvaćeni vraćani su natrag u Tarabon onoliko brzo koliko su ih mogli odvesti do granice. Taj poslednji deo izložio je na brzinu, što nije bilo nimalo iznenađujuće ako se ima u vidu ta njegova glupa opsednutost Iluminatorima.