Gospodar haosa

Tu se prolazilo sporije, mada se gomila uklanjala. Nisu znali ko je on baš kao ni oni u starom gradu, ali niko nije hteo da se nađe na putu Aijelima. Jednostavno, nije se moglo brže kroz tako mnogo ljudi. Raznoraznih. Seljaci u gruboj vuni i trgovci u kaputima ili haljinama finijeg kroja. Zanatlije koje su hitale za svojom rabotom i prodavci koji su vikali šta sve nude na poslužavnicima i kolicima, sve od čioda i traka do voća i vatrometa, s tim da je ovo potonje sada bilo jednako skupo. Zabavljač u zakrpljenom plaštu gurao se kraj tri Aijela koji su zagledali sečiva izložena na stolovima ispred nožareve radionice. Dva mršava čoveka tamne kose upletene u kike, sa mačevima na leđima – Lovci na Rog, rekao bi Rand – stajala su i ćaskala sa nekoliko Saldejaca, dok su svi slušali ženu koja je svirala flautu i čoveka s tamburom na uličnom ćošku. Kairhijenjani, niži i bleđi, izdvajali su se među Andorcima, baš kao i tamnoputiji Tairenci, ali Rand je video i Muranđane u dugim kaputima i Altarce u bogato ukrašenim prslucima, Kandorce račvastih brada, čak i dva Domanca sa dugim tankim brkovima i minđušama.

Bilo je još ljudi koji su se izdvajali, onih koji su lunjali okolo u zgužvanim kaputima i haljinama, često prašnjavi i uvek ustreptali i izbuljeni, očito bez ikakvog odredišta ili zamisli šta dalje da čine. Ta sorta je došla onoliko daleko koliko je mogla, za onim što je tražila. Za njim. Za Ponovorođenim Zmajem. Nije imao pojma šta s njima da radi, ali ipak je bio odgovoran za njih, ovako ili onako. Nije bilo važno to što on nije od njih tražio da odbace svoj život, što nije želeo da sve ostave. Učinili su to. Zbog njega. A kada bi saznali da je to on, možda bi i savladali Aijele i rastrgli ga u svojoj žudnji da ga samo dotaknu.

On dodirnu angreal u obliku malog debeljka u džepu kaputa. Fina stvar, ako bude došlo do toga da upotrebi Jednu moć kako bi se zaštitio od ljudi koji su se svega odrekli zarad njega. Zato je retko zalazio u grad. Ili je to makar bio jedan od razloga. Imao je naprosto previše posla da bi se zaputio u dokono jahanje.

Svratište do kojeg ga je Bael doveo, pri zapadnom kraju grada, nosilo je ime Kulenov ker, i bilo je smešteno u kamenoj dvospratnici pokrivenoj crvenim crepom. U vijugavoj poprečnoj uličici, gomila u prolazu utisnula se s obe strane i okružila Randovu grupu kada se ova zaustavila. Rand ponovo dodirnu angreal – dve Aes Sedai; trebalo bi da bude u stanju da se nosi s njima i bez toga – pre nego što je sjahao i ušao. Naravno, ne pre nego što su to učinile tri Device i dve Ruke s nožem, svi krajnje oprezni i spremni da namaknu veo. Pre bi uspeo da nauči mačku da zapeva. Ostavivši dva Saldejca s konjima, Bašer i ostali pratili su ga u stopu, zajedno sa Baelom, a za njima svi Aijeli koji nisu ostali napolju da čuvaju stražu. Zatekli su nešto što Rand nije očekivao.

Glavna prostorija mogla se nalaziti u bilo kojem od stotinu i više svratišta u Kaemlinu, sa velikim bačvama piva i vina duž jednog omalterisanog zida, manjim kacama rakije povrh njih i sivom prugastom mačkom koja se opružila sasvim gore, sa nekoliko kamenih kamina očišćenih ognjišta, i tri ili četiri konobarice u keceljama, koje su se kretale među stolovima i klupama raštrkanim po golom drvenom podu ispod tavanice sa gredama. Krčmar, čovek okruglog lica sa dvostukim podvaljkom i belom keceljom koju je jedva vezao oko trbuha, dotrčao je trljajući ruke i odmeravajući Aijele s jedva primetnom nervozom. Kaemlin je shvatio da oni nisu došli da pljačkaju i spaljuju sve pred sobom – ubeđivanje Aijela da Andor nije osvojena zemlja i da oni ne mogu da prisvoje petinu svega bilo je već teži posao – ali to nije značilo da su se krčmari navikli na to da se dvadesetak njih odjednom pojavi u njihovoj gostionici.

Krčmar se usredsredio na Randa i Bašera. Uglavnom na Bašera. Obojica su, sudeći po odeći, očito bili imućni, ali Bašer je bio mnogo godina stariji te samim tim verovatno i značajniji. „Dobro došli, gospodari, gospodari. Šta mogu da vam ponudim? Imam vina iz Murandije, baš kao i andorska, rakiju iz...“

Rand nije obraćao pažnju na njega. Ono drugačije nego u stotinu drugih kafana bile su mušterije. U ovo doba očekivao je možda jednog ili dva muškarca, ali nije bilo niti jednog. Umesto njih, većinu stolova zauzimale su mlade žene u običnoj odeći, zapravo većinom devojke, koje su se okretale na klupama sa šoljama za čaj u rukama, da se zagledaju u pridošlice. Dosta ih je zinulo pred Baelovom visinom. Ipak, nisu sve zurile u Aijela, i bezmalo desetak ih je zijalo u njega, pa su se i njemu oči raširile. Poznavao ih je. Ne sve baš dobro, ali poznavao ih je. Pažnju mu je naročito privukla jedna od njih.