Gospodar haosa

Faila je sada shvatila. Mila je izgovorila jednostavnu istinu. Vremenske prilike nisu bile prirodne; bile su krajnje neprirodne. Faila je često i sama ležala budna, molila se za kišu, ili još bolje za sneg, pokušavajući da ne misli o onome što vreba iza vreline i suše. A opet, Mudrost je trebalo da ohrabruje ostale. A kome ona da se obrati kada njoj zatreba ohrabrenje?

Možda ove žene nisu znale šta rade, ali došle su na pravo mesto. Deo saveza između plemića i običnog sveta, usađen u Failu od njenog rođenja, bilo je i to da plemići pružaju bezbednost i sigurnost. A u obezbeđenje sigurnosti spadalo je i podsećanje na to da loša vremena ne traju večno. Ako je današnji dan loš, sutra će već biti bolje, a ako ne sutra, ono prekosutra. Želela je da može da bude i sama sigurna u to, ali učili su je da onima ispod sebe daje snagu čak i kad je sama nema, da im umiruje strahove, a ne da ih zarazi svojima.

„Perin mi je pričao o svom narodu pre nego što sam uopšte stigla ovamo", reče ona. On nije bio hvalisavac, ali ponešto bi izbilo na površinu. „Kad vam tuča polegne useve, kad vam zima pobije polovinu ovčijih stada, latite se posla i nastavite dalje. Kada su Troloci razorili Dve Reke, uzvratili ste borbom, a kada ste skončali s njima, dali ste se na to da sve ponovo izgradile, ne izgubivši ni korak.“ Ne bi poverovala u to da nije i sama videla, ne za ljude s juga. Ovi bi se vrlo dobro snašli u Saldeji, gde su se troločki upadi podrazumevali, ili makar u severnim delovima. „Ne mogu vam reći da će vremenske prilike sutra biti kako treba. Mogu vam reći da ćemo Perin i ja učiniti ono što treba da se učini, sve što može da se učini. I ne moram da vam govorim kako treba da prihvatate ono što vam svaki dan bude doneo, šta god to bilo, te da budete spremni da se suočite sa sledečim. Takvi ljudi niču u Dve Reke. Takvi ste.“

Uistinu si bile mudre. Ako i nisu priznavale sebi zašto su došle, sada su to morale. Da su bile manje bistre, možda bi se uvredile. Ali čak su i reči koje su ranije same izgovorile imale željeni učinak iz usta nekog drugog. Naravno, to je samo po sebi bilo za stid. Propisno su se zbunile i bile su pravo oličenje grimiznih obraza i neizgovorenih želja da budu drugde.

„Pa naravno", reče Daiza. Posadivši zdepaste pesnice na zamašne bokove, zagledala se u druge Mudrosti, čekajući ih da joj protivreče. „Rekla sam tako, zar ne? Devojka pametno zbori. Rekla sam upravo to kada smo došle amo. Ta devojka ima pameti u glavi, tako sam rekla.“

Bdela šmrknu. „Zar je iko kazao da nisi, Daizo? Ja to nisam čula. Vrlo dobro ona to radi.“ Faili dodade: „Uistinu, vrlo dobro to radiš.“

Mila se brzo pokloni. „Hvala ti, gospo Faila. Znam da sam isto to rekla pedesetini ljudi, ali kada ti to kažeš, onda nekako...“ Prekide je Daizino glasno nakašljavanje; to je već bilo preterivanje. Milino lice još više pocrvene.

„Ovo je veoma lep rad, moja gospo.“ Elvin se nagnu napred da opipa usku, razdeljenu jahaću suknju koju je Faila volela. „Ipak, ima jedna tarabonska krojačica u Devonovom Jahanju koja bi mogla da sašije i bolje. Ako ne smeta što to kažem. Popričala sam sa njom i ona sada šije samo pristojne haljine, osim za udate žene.“ Taj majčinski osmeh ponovo joj se pojavi na licu, istovremeno i povlađujući i neumoljiv. „Ili ako se udvaraju. Divne stvari šije. Ma bilo bi joj zadovoljstvo da poradi s tvojom bojom i figurom.“

Daiza poče ponovo da se samozadovoljno osmehuje pre nego što je druga žena stigla da završi. „Trii Marža, evo ovde, u Emondovom Polju, već šije gospi Faili desetak haljina. I predivnu odoru “ Elvin se uspravi, a Edela napući usta, dok je čak i Mila izgledala zamišljeno.

Što se Faile ticalo, primanja su svršena. Domanskoj krojačici trebala je čvrsta ruka i neprekidna budnost kako ne bi Failu odenula za dvor u Ebou Daru. Odora je Daizi pala na pamet, kao iznenađenje, pa čak i ako bude po saldejskoj modi, a ne po domanskoj, Faila nije znala za koje će je prilike oblačiti. Proći će mnogo vremena pre nego što u Dvema Rekama ne počnu da se održavaju balovi ili promenade. Prepuštene sebi, Mudrosti će ubrzo početi da se takmiče u tome koje će je selo odenuti.

Ponudila im je čaja, sa nehajnom napomenom da mogu razgovarati o tome kako da osokole ljude kad su vremenske prilike posredi. To je posle poslednjih nekoliko minuta bilo malčice preterano, te se umalo nisu saplitale jedna o drugu utrkujući se u izrazima žaljenja zbog obaveza koje im neće dopustiti da ostanu.