Gospodar haosa

„Misliš?", reče Nijal suvo. Isprepleo je prste na stomaku i zadržao blagi ton u glasu. Ispitivači – Ruka se gnušala tog imena, ali ga je i sama koristila – Ispitivači su videli samo ono što im se tutne pod nos. „Čak ni Kula ne sme otvoreno podržati tog lažnog Zmaja al’Tora. Šta ako se preobrazi, kao Logan? Ali pobunjena grupa? Ona bi mogla da mu pruži podršku, a suknje iz Bele kule ostaju čiste šta god se desilo.“ Bio je siguran da je tako. Da nije, postojali bi načini da se iskoristi svaki stvarni raskol da bi se Kula dalje oslabila, ali on je verovao da je u pravu. „U svakom slučaju, važno je ono što svet vidi. Neću dozvoliti da on vidi samo borbu između Dece i Kule!“ Ne dok svet ne uvidi šta je Kula zaista, mesto gde Prijatelji Mraka čačkaju po silama koje čovečanstvo nikada nije trebalo ni da takne, po sili koja je izazvala Slamanje sveta. „Ovo je bitka sveta protiv lažnog Zmaja al’Tora.“

„Dakle, ako već ne idem u Altaru, gospodaru zapovedniče i kapetane, kako glase moja naređenja?“

Nijal nasloni glavu s uzdahom. Najednom ga je ophrvao umor. Osetio je teret svih svojih godina, i više od toga. „O, ideš ti u Altaru, Karidine.“

Ime i lice Randa al’Tora bili su mu poznati ubrzo posle navodne prekomorske najezde kod Falmea, zavere Aes Sedai koja je Decu koštala hiljadu ljudi i započela širenje Zmajuzakletih i haosa širom Tarabona i Arad Domana. Znao je šta je al’Tor i verovao da ga može upotrebiti kao podsticaj koji će narode nagnati da se ujedine. Pošto jednom budu u savezu, sa njim na čelu, moći će da se reše al’Tora i pripreme se za troločke horde. Odaslao je glasnike svim vladarima u svim zemljama kako bi im ukazao na opasnost. Ali al’Tor se već kretao brže nego što je on mogao da poveruje. Smerao je da dopusti pobesnelom lavu da tumara ulicama dovoljno dugo da se svi uplaše, ali lav je prerastao u diva koji se kretao kao munja.

A opet, nije sve izgubljeno; stalno je sebe morao da podseća na to. Pre više od hiljadu godina, Gver Amalasan je sebe proglasio Ponovorođenim Zmajem, lažnim Zmajem koji ume da usmerava. Amalasan je pokorio više zemalja nego al’Tor sada, pre nego što mu je mladi kralj po imenu Artur Pendrag Tanreal izašao na megdan i započeo sopstveni uspon do carstva. Nijal nije sebe video kao novog Artura Hokvinga, ali svet nije imao boljega. Neće se predati dokle god je živ.

Već je počeo da se suprotstavlja al’Torovoj rastućoj snazi. Pored glasnika koje je poslao vladarima, odaslao je ljude i u Tarabon i Arad Doman. Nekoliko ljudi da nađe prave uši, da šapne kako bi sve njihove nevolje mogle da se pripišu Zmajuzakletima, tim budalama i Prijateljima Mraka koji su se izjasnili za al’Tora. I Beloj kuli. Iz Tarabona je već stiglo mnogo glasina o tome kako su Aes Sedai umešane u borbe, glasina koje mogu pripremiti uši ljudi da čuju istinu. Kucnuo je čas da započne sledeča tačka njegovog novog plana, da se posmatračima pokaže na čiju stranu da pređu. Vreme. Imao je tako malo vremena. A opet, nije mogao da se uzdrži od osmeha. Bilo je onih, sada mrtvih, koji su jednom rekli: „Kad se Nijal osmehuje, očekuj da te dohvati za gušu.“

„Altara i Murandija", reče on Karidinu, „samo što nisu iskusile muke pošasti Zmajuzakletih.“

Odaja je izgledala kao kakav salon u palati – zasvođena tavanica sa obrađenim malterom, ćilimi finog tkanja na belom popločanom podu, bogati duborezi na zidnim oblogama – mada se nalazila daleko od ma koje palate. Staviše, bila je daleko od svega, na svaki način koji bi većina ljudi mogla da pojmi. Mesanina crvenkastosmeđa svilena haljina šuštala je dok se ona kretala oko stola ukrašenog lapisom, zabavljala se raspoređivanjem domina od slonovače tako da tvore komplikovanu kulu, sa svakim sledečim spratom višim od prethodnog. Ponosila se time što je to činila samo zahvaljujući poznavanju pritiska i oslonca; bez ijedne niti Moći. Doterala je kulu do devetog sprata.

Uistinu, više nego što se zabavljala, izbegavala je razgovor sa svojom družbenicom. Semirhag je šila u stolici s visokim naslonom, praveći sitnim šavovima umršenu šaru malenih cvetova. Uvek je bilo pravo iznenađenje kad bi neka žena volela tako... običnu aktivnost. Njena crna haljina bila je u oštrom kontrastu sa stolicom. Čak se ni Demandred nije usuđivao da natukne Semirhag u lice da je ona tako često u crnom zato što je Lanfear u belom.

Po hiljaditi put, Mesana je pokušala da ustanovi zbog čega se oseća neprijatno u društvu drugih žena. Ona je poznavala sopstvene snage i slabosti, kako u Jednoj moći, tako i drugde. Najvećma se dobro uklapala sa Semirhag, a gde nije, mogla je da suprotstavi slabostima u Semirhag svoje druge prednosti. Nije to bilo posredi. Semirhag je uživala u surovosti, u čistom zadovoljstvu nanošenja bola, ali nevolja svakako nije bila u tome. Mesana je umela da bude surova kad je to bilo neophodno, i nije marila za to šta Semirhag radi drugima. Morao je postojati razlog, ali ona nije mogla da ga nađe.