Gospodar haosa

Osim ako... Osim ako Veliki gospodar nije smerao i nešto što im nije otkrio. A to ju je plašilo više od svih drugih mogućnosti.

U ogledalu pozlaćenog rama video se odraz sobe, uznemirujuće šare mozaika na zidovima, pozlata na nameštaju i finim ćilimima, druga ogledala i tapiserije. Soba u palati bez prozora – i vrata. U ogledalu se video i odraz žene koja je koračala tamo-amo u haljini tamnocrvenoj kao krv, ali lepo lice odražavalo je mešavinu besa i neverice. I dalje neverice. Video se i odraz njegovog lica, a on ga je zanimao daleko više od žene. Nije odoleo da ne opipa nos, usta i obraze po stoti put kako bi se uverio da su stvarni. To nije bilo mlado lice, ali jeste bilo mlađe od onog koje je imao kada se tek probudio iz dugog sna, sa svim onim beskrajnim košmarima. Obično lice, a on je oduvek mrzeo da bude običan. Prepoznao je zvuk u svom grlu kao začetak smeha, kikot, i prigušio ga je. On nije bio lud. Uprkos svemu, to nije bio.

Tokom tog drugog, daleko užasnijeg sna, pre nego što se probudio i zatekao ovo lice i telo, dato mu je jedno ime. Osan’gar. Ime mu je izrekao glas koji je poznavao i nije smeo da ga ne posluša. Njegovo staro ime, izrečeno u poruzi i prihvaćeno s ponosom, nestalo je zauvek. Glas njegovog gospodara progovorio je i učinio da tako bude. Žena je bila Aran’gar; ne više ono što je bila nekada.

Zanimljivo da je odabrao ta imena. Osan’gar i aran’gar bili su bodeži za levu i desnu ruku u vrsti dvoboja nakratko popularnoj u onom dugom razdoblju od dana nastanka Rupe do stvarnog početka Rata za Moć. Sećanje mu je bilo nepotpuno – previše je toga izgubljeno u dugom snu, kao i u kratkom – ali to je pamtio. Slava je bila kratka zato što su gotovo neumitno oba učesnika dvoboja umirala. Sečiva bodeža bila su premazana otrovom sa sporim dejstvom.

Nešto zamuti ogledalo i on se okrenu, ne preterano brzo. Morao je da upamti ko je, i da se postara da to upamte i drugi. I dalje nije bilo vrata, ali sada je u sobi sa njima bio i jedan Mirdraal. Ovde ništa nije bilo čudno, ali Mirdraal je bio viši od svih koje je Osan’gar ikada video.

Nije žurio i pustio je da Polutan sačeka da bude primećen, a pre nego što je stigao da otvori usta, Aran’gar prosikta: „Zašto je ovo učinjeno sa mnom? Zašto sam smeštena u ovo telo? Zašto?“ To poslednje zazvučalo je bezmalo kao krik.

Osan’gar bi pomislio da su se Mirdraalu usne trznule u osmehu, samo tako nešto nije bilo moguće, ni ovde ni bilo gde. Čak su i Troloci imali smisla za humor, mada na gnusan i nasilan način, ali Mirdraali nisu. „Oboje ste dobili ono najbolje što se moglo uzeti u Krajini.“ Glas mu je bio šuštanje otrovnice u suvoj travi. „To je telo dobro, snažno i zdravo. I bolje od drugog izbora.“

I jedno i drugo bilo je tačno. Bilo je to dobro telo, prikladno za daijen plesačicu iz starih vremena, negovano i bujno, sa odgovarajućim oblim licem boje slonovače i zelenim očima, uokvirenim sjajnom crnom kosom. A od drugog izbora sve je bilo bolje.

Možda Aran’gar nije tako gledala na to. Divno lice naružio je gnev. Učiniče ta nešto nepromišljeno. Osan’gar je to znao; uvek je bilo nevolje kad je to posredi. Nasuprot njoj, činilo se da je Lanfear oprezna. On posegnu za saidinom. Ovde je usmeravanje moglo biti opasno, ali manje opasno od toga da joj dozvoli da učini nešto zaista glupo. Posegnu za saidinom – i ne nađe ništa. Nije bio pod štitom; osetio bi već to, i znao kako da se iz njega izmigolji ili kako da ga razbije, s vremenom, ako ovaj nije prejak. Kao da je bio odsečen. Skamenio se od zaprepašćenja.

Ali Aran’gar nije. Možda je i sama ustanovila isto, ali na nju je to delovalo drugačije. Kriknuvši kao mačka, ona se baci na Mirdraala da ga izgrebe noktima.

Bio je to jalov napad, naravno. Mirdraal se nije čak ni pomerio. Nehajno ju je dohvatio za grlo, podigao ispruženih ruku sve dok joj se stopala nisu odigla sa poda. Krik se pretvori u grgotanje, i ona dograbi Polutana za zapešća obema rukama. Dok ju je tako držao, okrenuo je taj slepi pogled prema Osan’garu. „Niste odsečeni, ali nećete usmeravati sve dok vam ne bude rečeno da to smete činiti. I nikada me nećete udariti. Ja sam Šajdar Haran.“

Osan’gar pokuša da proguta knedlu, ali usta su mu bila suva. To stvorenje svakako nije moglo imati nikakve veze s onim što mu je učinjeno. Mirdraali su imali nekakve moći, ali ne i to. A opet, ovaj je znao. Nikada nije voleo Polutane. Pomagao je u stvaranju Troloka, mešajući ljudsku i životinjsku vrstu – time se dičio, zbog neophodne veštine i poteškoća – ali pred ovim izvitoperenim potomcima raznih predaka u najbolju ruku je osećao nelagodnost.