Gospodar haosa

Šajdar Haran ponovo obrati pažnju na ženu koja mu se koprcala u pesnici. Lice joj je postalo ljubičasto, i slabašno se ritala. „Prilagodićeš se. Telo se povinuje duši, ali um se povinuje telu. Već se prilagođavaš. Ubrzo ćeš osećati kao da nikada nisi imala drugo. A možeš i odbiti. Onda će drugi zauzeti tvoje mesto, a ti ćeš pripasti... mojoj braći, tako onemogućena.“ Te tanke usne se ponovo trznuše. „Nedostaje im zabava u Krajini.“

„Ne može da govori", reče Osan’gar. „Ubićeš je! Zar ne znaš ko smo? i Spusti je, Polutane! Poslušaj me!“ Stvorenje je moralo da sluša jednog od Izabranih.

Ali Mirdraal je ravnodušno zagledao Aran’garino sve tamnije lice još ; nekoliko dugih trenutaka pre nego što je dopustio da joj stopala dodirnu čilim i popustio stisak. „Ja slušam Velikog gospodara. I samo njega.“ Ona je i dalje visila, lelujala se, kašljala i gutala vazduh. Da je uklonio ruku sa nje, pala bi. „Hoćeš li se pokoriti volji Velikog gospodara?“ U tom hrapavom glasu i nije bilo zahteva, već samo nehajnog pitanja.

„Ho... hoću", izusti ona promuklo i Šajdar Haran je pusti.

Zanosila se dok je trljala vrat i Osan’gar priđe da joj pomogne, ali ona mu pripreti besnim pogledom i pesnicom pre nego što ju je dodirnuo. On ustuknu, podigavši ruke. To neprijateljstvo nije mu bilo potrebno. Ali bilo je to dobro telo, i dobra šala. Oduvek se dičio svojim smislom za humor, ali ovo je bilo neprevaziđeno.

„Zar ne osečate zahvalnost?”, reče Mirdraal. „Bili ste mrtvi, sada živite. Pomislite na Rafhina, čija je duša van svakog vremena i mogućnosti spasenja. Ukazala vam se prilika da ponovo služite Velikom gospodaru i iskupite svoje ranije greške.“

Osan’gar pohita da ga uveri u svoju zahvalnost i u to da mu je stalo samo do toga da služi i zasluži oprost. Rafhin mrtav? Šta se dogodilo? Nije važno; jedan manje među Izabranima, dakle još jedna prilika da se dosegne prava moć kada Veliki gospodar bude na slobodi. Grizlo ga je to što mora da se priklanja nečemu što se moglo nazvati njegovom tvorevinom koliko i Troloci, ali isuviše se jasno sećao smrti. Puzao bi on i pred crvom samo da to ponovo izbegne. Primetio je da Aran’gar nije ništa sporija u tome, uprkos gnevu u njenim očima. Očito, i ona se sećala.

„Onda je kucnuo čas da se još jednom zaputite u svet u službi Velikog gospodara", reče Šajdar Haran. „Samo ja i Veliki gospodar znamo da ste živi. Ako budete uspešni, živećete zauvek i uzdići ćete se iznad ostalih. Ako ne budete uspešni... Ali, to se neće dogoditi, je l’ da?“ Polutan se tada osmehnu. Bilo je to kao da su ugledali osmeh same smrti.

1 Lav na brdu

Točak vremena se okreće i doba dolaze i prolaze, ostavljaju za sobom sećanja koja prerastaju u legendu. Legenda bledi u mit, a čak i mit biva odavno zaboravljen kada se doba u kojem je rođen ponovo pojavi. U jednom dobu, koje su neki nazivali Trećim, u dobu koje tek treba da nastupi, dobu odavno prošlom, vetar se dizao među bregovima Kairhijena obraslim smeđom šikarom. Vetar nije bio početak. Nema ni početka ni kraja u okretajima Točka vremena. Ali bio je to početak nečega.

Na zapad je vetar duvao, preko napuštenih sela i imanja, od kojih su mnoga sada bila samo hrpe ugljenisane drvne građe. Rat je razdirao Kairhijen, rat i građanski rat, najezda i haos, a čak i sada, pošto je s tim bilo gotovo, u meri u kojoj jeste bilo gotovo, tek je šačica povratnika krenula kućama. U vetru nije bilo vlage, a sunce se trudilo da sprži ono što je preostalo od zemlje. Tamo gde je varoš Maeron gledala na veći grad Aringil preko reke Erinin, vetar je prešao u Andor. Oba su grada bila spržena i kad bi se nove molitve za kišu začule u Aringilu, gde su izbeglice iz Kairhijena bile stisnute unutar zidova kao ribe u kaci, čak su i vojnici ulogoreni oko Maerona nudili svoje reči Tvorcu, ponekad pijano, ponekad sa žarom. Zima je trebalo da pusti prve pipke, vreme prvih snegova odavno je prošlo, a oni koji su se znojili strepeli su od uzroka što nije tako, mada su se samo malobrojni usuđivali da te strepnje iskažu rečima.

Na zapad je vetar duvao, njihao na drveću lišće sparušeno od suše, mreškao površinu sve užih rečica oivičenih tvrdim spečenim blatom. U Andoru nije bilo spaljenih ruševina, ali žitelji su sa strahom zagledali otežalo sunce, a seljaci su se trudili da ne osmatraju njive na kojima nije bilo jesenjih useva. Na zapad, sve dok vetar nije prošao preko Kaemlina i podigao dva barjaka iznad kraljevske palate, u srcu Unutrašnjeg grada, ogijerskog dela. Jedan barjak lebdeo je crven kao krv, a na njemu disk podeljen krivudavom linijom, pola beo, pola crn, istovremeno blistav i duboko taman. Drugi je barjak zasecao nebo snežnobelom bojom. Prilika na njemu, nalik na neku čudnu četvoronogu zmiju zlatne grive, sa suncima umesto očiju i skerletnom i zlatnom krljušti, kao da je zajahala vetar. Nije se znalo koji barjak izaziva više straha. Ponekad, tamo gde je ležao strah, bila je i nada. Nada u spas i strah od uništenja, iz istog izvora.