Gospodar haosa

„Platite mu“, reče Rand i oprez nestade sa lica čoveka obrijane glave. Oprez je bio nepotreban. Zar Rand nije obećao da će platiti dodatnu nadnicu svakome ko uspe da ga udari? Trostruko onome ko uspe da ga porazi u borbi jedan na jedan. Na taj način je mogao biti siguran da se niko ne uzdržava kako bi polaskao Ponovorođenom Zmaju. Nikad ih nije pitao za ime, i ako ih je to vređalo, tim bolje, jer ih je teralo da se više potrude. Želeo je da ga protivnici stave na probu, a ne da se s njima sprijatelji. Prijatelji koje je imao jednog dana će proklinjati sat kad su ga upoznali, ako već nisu. I ostali su se meškoljili; „ubijeni" je morao da ostane na svom mestu dok sve ne bude završeno, prepreka poput stvarnog leša, ali zdepasti je pokušavao da pomogne prosedom da ustane, iako je i sam imao nevolja da stoji bez tuđe pomoći. Gipki čova vrteo je glavom i trzao se. Danas više neće biti vežbe. „Platite svima.“

Među posmatračima između uskih izbrazdanih stubova, među gospodom i damama u živopisnoj svili sa sitnim vezovima i širitima prolomi se klicanje i tapšanje. Rand iskrivi lice i baci mač u stranu. Sve su to bili laskavci kod gospodara Gebrila dok je kraljica Morgaza – njihova kraljica – bila puka zatvorenica u ovoj palati. Svojoj palati. Ali Randu su oni bili potrebni. Za sada. Hvataj se za koprivu, pa će te opeći, pomisli on. Ili se makar ponadao da je on to pomislio.

Sulin, žilava belokosa predvodnica Randove pratnje aijelskih Devica koplja, predvodnica Devica s ove strane Kičme sveta, izvuče tarvalonski zlatnik iz torbice o opasaču i baci ga uz grimasu koja joj je na lice prizvala gadan ožiljak. Device nisu volele Randovo rukovanje mačem, pa makar to bilo i sečivo za vežbanje. One nisu odobravale nikakav mač. Niti ijedan Aijel.

Čovek obrijane glave dohvati novčić i odgovori na zurenje Sulininih plavih očiju obazrivim naklonom. Svi su pazili kako se ponašaju u blizini Devica, odevenih u kapute, čakšire i meke, zapertlane čizme, mrkih i sivih boja koje su se stapale s ogolelim krajolikom Pustare. Neke su počele da dodaju i primese zelene, kako bi se uklopile u ono što su, uprkos suši, nazivale zemljom kiša. U poređenju s Aijelskom pustarom, ovde je još bilo vlažno; pre odlaska iz Pustare, malo je Aijela videlo vodu koju nisu mogli prekoračiti, a žestoke svađe izbijale su oko bara širokih dva ili tri koraka.

Kao i svaka aijelska ratnica, kao i dvadeset drugih svetlookih Devica raspoređenih u dvorištu, Sulin je šišala kosu na kratko, izuzev repa koji joj je padao na potiljak. Nosila je tri kratka koplja i okrugli štit od bičje kože u levoj ruci, a za pojasom joj je bio nož teškog sečiva. Kao i svaka aijelska ratnica, sve do onih Džalaninog uzrasta, sa šesnaest godina i tragovima detinje bucmastih obraza, Sulin je umela dobro da se služi oružjem i to bi i činila na najmanji izazov, ili su makar tako to videli ljudi s ove strane Zmajevog zida. Osim nje, Device su osmatrale svakoga, svaki šupljikavi kapak na prozoru i bledi kameni balkon, svaku senku. Neke su držale zakrivljene rožnate lukove s nategnutim strelama, dok je još drugih čekalo spremno u načičkanim tobolcima o pojasu. Far Dareis Mai, Device koplja, nosile su čast svog predskazanog Kar’a’karna, mada na donekle osoben i neobičan način, i sve do jedne bi umrle samo da bi Rand ostao u životu. Na tu pomisao njegov želudac poče da se krčka u sopstvenoj kiselini.

Sulin nastavi da dobacuje zlato sa podrugljivim osmehom – Rand je sa zadovoljstvom koristio novac Tar Valona za otplatu svojih dugova – još jedan za obrijanog, i po jedan za sve ostale. Aijeli su većinu mokrozemaca cenili jedva nešto više nego što su cenili mačeve, a to se odnosilo na sve koji nisu bili rođeni i odgajani kao Aijeli. Većina Aijela tu bi uključila i Randa i pored njegove aijelske krvi, ali na rukama su mu bili Zmajevi. Jedan je označavao poglavara klana, i stečen je stavljanjem života na kocku, zahvaljujući snažnoj volji; dva su obeležavala Kar’a’karna, poglavara nad poglavarima, Onoga Koji Dolazi Sa Zorom. A Device su imale još razloga za to da ga cene.

Pokupivši mačeve za vežbanje, košulje i kapute, muškarci se udaljiše s naklonom. „Sutra“, doviknu Rand za njima. „Rano.“ Još dublji nakloni potvrdiše to naređenje.

Pre nego što su muškarci golih prsa otišli iz dvorišta, andorski plemiči slili su se s kolonada, u svili duginih boja, da opkole Randa brišući znojava lica maramicama opervaženim čipkom. Randu je od njih proradila žuč. Koristi ono što moraš koristiti, ili pusti da Senka prekrije zemlju. Moiraina mu je to rekla. Gotovo da je više voleo otvoreno protivljenje Kairhijenjana i Tairenaca od ovih ovde. Umalo se nije nasmejao kada je pomislio šta je nazvao otvorenim.