Gospodar haosa

Perin je želeo da pošalje poruku Danilu Lijuinu obaveštavajući ga da ga prati sa ostatkom ljudi iz Dveju Reka – nije nameravao da ostavi ma koga od njih za Aes Sedai – a odustao je od naređenja da Danil povede Bod i devojke iz Kulenovog kera tek kad su mu i Rand i Faila ukazali kako, pod jedan, Aes Sedai neće dozvoliti da one odu, a pod dva, vrlo je verovatno kako ove to neće ni hteti. I ona i Perin bili su nekoliko puta u gostionici, a čak je i Perin morao da prizna kako su devojke uglavnom delovale nestrpljive da nastave na putu da postanu Aes Sedai.

Sama Faila imala je da brzo napiše dva pisma, majci i ocu, kako ne bi brinuli, rekla je. Rand nije znao koje je koje, ali bila su različita po tonu, jedno započinjano pet-šest puta pa onda cepano, a nad svakom rečju u njemu se mrštila i premišljala, drugo hitro ispisano uz osmehe i kikotanje. On je mislio kako to mora da je za njenu majku. Min je pisala prijatelju po imenu Mahiro, u Ružinu krunu, a zbog nečega se potrudila da naglasi Randu kako je u pitanju stariji čovek, iako je pocrvenela kada je to rekla. Čak je i Loijal uzeo pero u ruke, posle kraćeg oklevanja. Ali sopstveno pero; ljudsko bi se izgubilo u njegovim ogromnim šakama. Zapečativši svoju poruku on je predade gazdarici Harfor sa zahtevom da je lično preda ako joj se ukaže prilika. Palcem veličine podebele kobasice prekrio je veći deo primaočevog imena, ispisanog ljudskim i ogijerskim pismom, ali vida izoštrenog zbog Jedne moći Rand primeti ime „Erit". Ipak, nije pokazivao nikakve nagoveštaje želje da sačeka i sam joj ga preda.

Randova sopstvena pisma pokazaše se mučna koliko i Failina, ali zbog drugih razloga. Znoj koji mu je kapao sa lica razmazivao je mastilo, a ruka mu se toliko tresla da je morao više puta da ponovo počinje zbog mrlja od mastila. Međutim, tačno je znao šta želi da kaže. Taimu, upozorenje o trinaest Aes Sedai i ponovljeno naređenje da ih se kloni. I za Meranu, druga vrsta upozorenja i neka vrsta poziva; nije bilo svrhe da pokušava da se krije – Alana bi ga na kraju pronašla bilo gde na svetu. Međutim, to je moralo da bude pod njegovim uslovima, ako je ikako moguće.

Kada ih je konačno zapečatio – zbog prisustva pečata od zelenog kamena izgraviranog Zmajem uputio je zaprepašćeni pogled gazdarici Harfor, koji ona uzvrati sa potpunim mirom – Rand se okrenu Nanderi. „Imaš li tvojih dvadeset Devica napolju?“

Nandera podiže obrve. „Dvadeset? Tvoja poruka glasila je koliko god želim, kao i da se možda nećeš vraćati. Imam ih pet stotina, a bilo bi ih i više da nisam podvukla liniju.“

On samo klimnu glavom. U glavi mu je bila tišina, osim njegovih sopstvenih misli, ali mogao je da oseti Lijusa Terina, unutar Praznine zajedno sa njim, kako čeka kao zapeta opruga. Sve dok nije sve proveo kroz prolaz do odaja u Kairhijenu i dopustio procepu da se zatvori, presecajući osećaj Alane na nejasan utisak tamo negde ka zapadu, sve do tada Lijus Terin kao da se nije udaljavao. A onda je bilo kao da je, oslabljen rvanjem sa Random, čovek jednostavno zaspao. Konačno Rand odgurnu saidar, i tada shvati koliko ga je borba iscrpla. Loijal je morao da ga odnese do njegovih odaja u Sunčevoj palati.

Merana je tiho sedela pored prozora dnevne sobe, leđima okrenuta ulici i sa pismom Randa al’Tora u krilu. Njegov sadržaj znala je napamet.

Merana, započinjalo je. Ne Merana Aes Sedai, čak ni Merana Sedai.

Merana,

Prijatelj mi je jednom rekao kako se u većini igara sa kockicama broj trinaest smatra nesrečnim gotovo koliko i Oči Mračnoga. Ja isto smatram da je trinaest nesrećan broj. Odlazim za Kairhijen. Dozvoljavam ti da me pratiš kako možeš uz ne više od pet drugih sestara. Na taj ćete način biti na ravnoj nozi sa poslanstvom Bele kule. Biću nezadovoljan ako pokušaš da dovedeš više. Ne pritiskaj me ponovo. U meni je ostalo veoma malo poverenja.

Rand al’Tor

Ponovorođeni Zmaj

Na kraju je tako jako pritisnuo pero da je gotovo procepio papir; poslednja dva kao da je pisala druga ruka.