Gospodar haosa

Čim su se vrata zatvorila iza Berelajn, Min ponovo šmrcnu. U stvari, ovog puta to je više ličilo na gunđanje. „Pitam se zašto li su opšte zamajava da se oblači. Pa, biće prezrena, pre ili kasnije. Nisam videla ništa što bi ti moglo biti korisno. Samo čoveka u belom za kojim će poleteti naglavačke. Neke žene uopšte nemaju stida!“ Isto to po podne zatražila mu je novac da bi zaposlila celu sobu švalja, pošto je iz Kaemlina došla samo sa onim što je imala na sebi, a one su neprestano šile, čitavo more kaputića i pantalona i bluza od svile i brokata u svim bojama. Neke bluze izgledale su prilično otvoreno, čak i ispod kaputića. Nije bio siguran kako uspeva da navuče neke pantalone. I svakodnevno je vežbala bacanje svojih noževa. Jednom je video Nanderu i Enailu kako joj pokazuju svoj način borbe rukama i nogama, koji se unekoliko razlikovao od muške borbe; Devicama se nije dopadalo da ih on posmatra, pa su odbile da nastave sve dok nije otišao. Možda bi Perin mogao sve to da shvati, ali Rand je po hiljaditi put zaključio kako on ne shvata žene i kako ih nikada neće razumeti.

Svakoga dana Ruark je dolazio u Randove odaje ili je Rand odlazio u radnu sobu koju je Ruark delio sa Berelajn. Randu je bilo drago da je vidi vrlo zauzetu izveštajima o slanju žita i smeštanju izbeglica i popravci štete nastale za vreme onoga što su Kairhijenjani nazivali Drugim aijelskim ratom, i pored svih napora da se nazove Ratom Šaidoa. Ruark je tvrdio kako je odlučio da ne obraća pažnju na Kairhijenjane koji su se igrali, kako je on to nazvao, đi’e’toha, mada je i dalje gunđao svaki put kada bi video Kairhijenjanku s mačem, ili mladiće ili devojke odevene u belo. Pobunjenici su, izgleda, još uvek sedeli i čekali u brdima, dok im se broj povećavao, ali ni to ga nije brinulo. Brinuli su ga Šaidoi, kao i koliko se kopalja kreće svakoga dana na jugu, ka Tiru. Izviđači koji su uspeli da se vrate izveštavali su da se Šaidoi muvaju po Rodoubičinom bodežu. Nije bilo nikakvih naznaka u kom pravcu nameravaju da se pomere, niti kada. Ruark je čak pomenuo broj Aijela koji su se predali beznađu i odbacili koplja, broj onih koji odbijaju da skinu gai’šainsko belo kada odsluže svoje vreme, čak i onih nekoliko koji su još uvek hitali ka jugu da bi se pridružili Šaidoima. Bio je to znak njegove napetosti. Iznenađenje je bilo što se među šatorima pojavila Sevana, čak i u samom gradu, otišavši dan pošto je Rand stigao. Ruark je to pomenuo samo usput.

„Zar ne bi bilo bolje da ste je uhvatili?", upita Rand. „Ruarče, ja znam da se ona predstavlja kao Mudra, ali ona to ne može biti, ako sam ja dobro razumeo. Ne bih se iznenadio da Šaidoi postanu razumni bez nje.“

„Sumnjam u to“, suvo odvrati Ruark. Sedeo je naslonjen na jastuk uza zid radne sobe i pušio lulu. „Amis i ostale se zgledaju Sevani iza leđa, ali primaju je kao Mudru. Ako Mudre kažu da je Sevana Mudra, onda ona to i jeste. Ja sam sretao poglavare na koje ne bih potrošio ni mešinu vode čak ni kad bih stajao između deset bara, ali oni su i dalje poglavari.“

Rand uzdahnu pa stade da proučava kartu rastvorenu na stolu. Ruarku ona kao da nije bila potrebna; i ne gledajući mogao je da imenuje svaki deo zemljišta koji je karta pokazivala. Berelajn je sedela u svojoj stolici visokog naslona, sa druge strane stola, podavijenih nogu i sa svežnjem papira u krilu. Imala je pero u rukama, a mastionica joj je stajala na stočiću pored stolice.

Tu i tamo bi ga pogledala, ali kad god bi primetila da je Ruark posmatra, ponovo bi pognula glavu nad izveštaje. Zbog nečega, Ruark bi se namrštio * kad god bi pogledao u nju, a ona bi uvek pocrvenela i tvrdoglavo stegla vilice. Ponekad bi je Ruark pogledao kao da nešto ne odobrava, što nije imalo nikakvog smisla. Sada je vodila računa o svojim obavezama.

„Moračeš da prestaneš da šalješ koplja na jug“, konačno reče Rand. To mu se nije dopadalo. Samael je morao da vidi najveći malj na svetu, koji se ustremio na njega, ali ne po cenu da ponovo moraju da istrebljuju Šaidoe iz Kairhijena. „Ne vidim nijedan drugi način.“