Gospodar haosa

Dani su prolazili, a svaki je nekako bivao ispunjen. Imao je nasmešenu gospodu i gospe toliko uzajamno srdačne da je bio siguran kako kriomice kuju zavere jedni protiv drugih. Mudre su ga savetovale kako da se nosi sa Aes Sedai, bez obzira jesu li iz Kule ili Salidara; naspram Amis i Bair Melaina je delovala blago; od Sorilee mu se ledila krv u žilama. Mladi Kairhijenjani bunili su se po ulicama protiv Ruarkove zabrane dvoboja. Ruark je to razrešio tako što ih je pustio da osete šta stvarno znači biti gai’šain; celodnevno sedenje na suncu, bez odeće, pod stražom, donekle je ublažilo njihovu gorljivost, ali Ruark nije nameravao da ide protiv običaja tako daleko da bi odenuo mokrozemce u belo, a oni koje su Crveni štitovi uhvatili počeli su da se šepure zbog toga. Rand je načuo Selandu kako, vrlo nadmenim glasom, objašnjava drugoj devojci s mačem i kratkom kosom kako nikada neće stvarno shvatiti đi’e’toh dok ne bude zarobljenica Aijela. To je davalo polet, šta god je to trebalo da znači.

Ali i pored Šaidoa i plemstva, Mudrih i pobuna, pored toga što se pitao hoće li se Fel ikada vratiti sa pecanja, ti dani su delovali... prijatno. Osvežavajuće. Možda je to bilo samo zato što je bio umoran kada je došao. A možda je to stvarno bilo samo u poređenju sa onim poslednjim satima u Kaemlinu, a opet, činilo se da se Lijus Terin utišao. Rand je čak uhvatio samog sebe kako toliko uživa u Mininom peckanju da je jednom ili dva puta morao sebe da podseća kako je to samo peckanje. A kada se navršilo deset dana od njegovog dolaska u Kairhijen, razmišljao je kako i ne bi bilo loše provesti tako ostatak života. Naravno, znao je da to ne može potrajati.

Perinu tih deset dana uopšte nije prijalo. Nije dugo prošlo a on je potražio Loijalovo društvo, ali Loijal je pronašao raj u Kraljevskoj biblioteci, gde je provodio najveći deo dana. Perin je voleo da čita, a možda bi i uživao u tim naizgled beskrajnim sobama punim knjiga, sa njihovim visokim zasvođenim tavanicama, ali jedna Aes Sedai je opsedala ove prostorije, visoka tamnokosa žena koja je retko kada treptala. Izgledalo je kao da ga i ne primećuje, ali on nije preterano verovao nijednoj Aes Sedai još i pre događaja u Kaemlinu. Pošto mu je Loijal ovo društvo uglavnom bivalo uskraćeno, Perin je često izlazio u lov sa Gaulom, a nekoliko puta i sa Ruarkom, koga je upoznao u Kamenu i koji mu se dopadao. Perinova muka bila je njegova žena. Ili je to možda bila Berelajn. Ili obe. Da Rand nije bio toliko zauzet, Perin bi ga pitao za savet. Onako, neodređeno; Rand je poznavao žene, ali o ponečemu čovek ne može tek tako da razgovara.

Sve je počelo već prvog dana, kada je u Kairhijenu bio jedva toliko dugo da mu pokažu njegove odaje u Sunčevoj palati. Faila je otišla u istraživanje sa Bain i Čijad, a on se skinuo do pojasa i umivao kada je iznenada namirisao parfem, ne pretežak ali jak za njegov nos, a topao glas iza njega reče: „Oduvek sam mislila kako mora da imaš prelepa leđa, Perine.“

On se okrenu u mestu toliko brzo da je gotovo oborio umivaonik. „Čujem da si došao sa... suprugom?“ Berelajn je stajala na vratima dnevne sobe smeškajući se.

Da, jeste; sa ženom, koja neće biti srećna da ga nađe samog i bez košulje ni sa jednom ženom u takvoj haljini. Pogotovo ne sa Prvom od Majena. Navlačeći košulju preko glave, on reče Berelajn da je Faila izašla, da ne zna kada će se vratiti i primati posetioce, pa je otpremi u hodnik što je brže mogao a da je ne podigne i izbaci. Mislio je da je završio s tim; Berelajn zna da je oženjen, zna da on voli svoju ženu i to je trebalo da bude to.

Kada se Faila ubrzo posle toga vratila, ušla je dva koraka u spavaću sobu i počela da širi miris ljubomore i besa, bodljikav i oštar poput noža, mešavinu od koga je nos trebalo da mu prokrvari. Perin to nije shvatao; još je mogao da namiriše Berelajnin parfem, ali njegov njuh bio je osetljiv gotovo kao vučji. Faila to nikako nije mogla namirisati. To je bilo vrlo čudno. Faila se osmehivala. Nijedna neprijatna reč nije joj prešla preko usana. Bila je puna ljubavi kao i uvek, i čak strastvenija nego obično; nokti su joj ostavili duboke tragove na njegovim ramenima, što nikada ranije nije učinila.

Posle toga, dok je pod svetiljkom pregledala krvave ogrebotine, ona mu gricnu uvo, nimalo nežno, pa se zasmeja. „U Saldeji", promrmljala je, „konjima zasecamo uši, ali mislim da će ovo biti dovoljno da te označi.“ A sve vreme je slabašno vonjala na ljubomoru i bes.

Da je to bilo sve, stvari bi se sredile. Failina ljubomora umela je da se raspali poput vatre u kovačnici koja plamti na vetru, ali obično bi se rasplamsala i utrnula jednako brzo, kada bi shvatila da nema razloga. Već sledećeg jutra, međutim, video ju je kako razgovara s Berelajn na kraju hodnika, obe su se osmehivale široko- preširoko. Uši mu uhvatiše poslednje što je Berelajn izgovorila pre nego što se okrenula i otišla. „Ja uvek držim obećanja.“ Čudna opaska da bi izazvala taj kiseli bodljikavi miris koji je pokuljao od Faile.