Gospodar haosa

Upitao je Failu o kakvim to obećanjima Berelajn priča, i to je bila greška. Ona zatrepta – ponekad je zaboravljala na njegov sluh – pa reče: „Stvarno se ne sećam. Ona je od onih žena koje daju raznorazna obećanja koja ne mogu da održe.“ Njegova ramena dobiše drugu zbirku ogrebotina, a nije bila još ni polovina jutra!

Berelajn poče da ga proganja. U početku nije o tome mislio na taj način. Žena je jednom očijukala s njim, u Kamenu Tira, na neki blag način, ne misleći ništa, bio je siguran u to, a sada zna da je oženjen. To su bili samo nizovi slučajnih susreta u hodnicima, kako se činilo, nekoliko bezazlenih reči gotovo u prolazu. Ali posle nekog vremena znao je da ili činjenica da je on ta’veren izmešta verovatnoću potpuno van toka, ili Berelajn namešta susrete, koliko god to izgledalo nemoguće. Pokušao je sam sebi da kaže kako je šašav. Pokušao je da ubedi sebe da je sigurno umislio kako je zgodan poput Vila al’Sina. U životu je samo jednom video da žene jure za nekim muškarcem, i to je bio Vil; one sasvim sigurno nikada nisu proganjale Perina Ajbaru. Međutim, jednostavno je bilo previše tih „slučajnih" susreta.

Uvek ga je dodirivala. Ne napadno, samo prsti na njegovoj šaci za trenutak, na njegovoj ruci, na ramenu. Jedva vredno primećivanja. Trećeg dana mu je sinula misao od koje mu se nakostrešiše dlake na vratu. Kada neko kroti konja koga nikada niko nije pojahao, počinje sa laganim dodirima, sve dok životinja ne nauči da taj osećaj ne povređuje, dok ne stoji mirno kad se pruži ruka. Posle toga dolazi prostirka za sedlo, a kasnije i sedlo. Uzda je uvek dolazila poslednja.

On poče da strepi od mirisa Berelajninog parfema, koji struji iza ugla. Krenuo bi na drugu stranu na prvi dašak, samo što nije mogao sve vreme da pazi na to. Za početak, činilo se kako mnogo kočopernih mladih kairhijenskih budala ulazi u palatu i izlazi iz nje, većinom žena. Žene nose mačeve! On je zaobilazio bezbroj muškaraca i žena koji bi mu namerno preprečili put. Dva puta je morao da obori čoveka kada ga idiot jednostavno ne bi pustio da ga zaobiđe, nego bi nastavio da poskakuje napred-nazad pred njim. Osećao se loše zbog toga – Kairhijenjani su gotovo po pravilu bili upadljivo sitniji od njega – ali nije smeo da rizikuje sa čovekom koji bi držao ruku na balčaku. Jednom je jedna mlada žena pokušala isto to, a kada joj je oduzeo mač, ona ga je gnjavila sve dok joj ga nije vratio, što ju je izgleda prenerazilo, a onda je vikala za njim kako on uopšte nema časti, sve dok je neke Device nisu odvele oštro joj nešto govoreći.

Osim toga, ljudi su znali da je on Randov prijatelj. Čak i da nije doputovao onako kako jeste, neki Aijeli i Tairenci sećali su ga se iz Tira i priča se proširila. Gospoda i gospe koje nije sreo nikada u životu predstavljali su mu se u hodnicima, a tairenski visoki lordovi, koji su ga merkali niz nos u Tiru, u Kairhijenu su ga pozdravljali kao starog prijatelja. Većina je mirisala na strah, a i na nešto što nije umeo da imenuje. Svi su oni želeli isto, shvatio je.

„Bojim se da mi gospodar Zmaj ne poverava baš sve, moja gospo“, reče on učtivo ženi hladnih očiju po imenu Kolaver, „a i kad mi se poveri, sigurno ne treba da prokockam njegovo poverenje.“ Njen osmeh kao da je dopirao sa velike visine; činilo se da se pita može li se njegova koža upotrebiti kao prekrivač za krilo. Imala je čudan miris, jak i gladak i nekako... visok.

„Ne znam šta Rand zaista namerava da učini“, rekao je Meilanu. Čovek gotovo da je gledao kao nekad, niz nos, iako se osmehivao koliko i Kolaver. Imao je i isti taj miris, jednako naglašen. „Možda bi trebalo da pitate njega.“

„Kada bih i znao, teško da bih o tome pričao po gradu", odvratio je belokosoj lasici sa previše zuba, čoveku po imenu Maringil. Dotle su se već umorili od pokušaja da ga izmuzu. Maringil je širio isti miris, jednako težak kao i kod Kolaver i Meilana.

Njih troje imali su više nego bilo ko drugi, opasan miris, znao je to u kostima, poput suvog planinskog vrha pre lavine.

Držeći na oku mlade blesane, s tim mirisom u nosu, nije mogao da prepozna Berelajnin miris dok se nije prišunjala dovoljno blizu da ga zaskoči. Pa, istinu govoreći, ona je dolelujala uz hodnik, poput labuda na glatkom jezeru, ali on se osećao kao da ga je zaskočila.

Pomenuo je Failu više puta nego što je mogao da izbroji; Berelajn kao da ga nije čula. Zamolio ju je da prestane; Berelajn ga je pitala na šta misli? Rekao joj je da ga ostavi na miru; Berelajn se smejala i potapšala ga po obrazu i pitala šta treba da prestane. Što se, naravno, dešavalo upravo u trenutku kada je Faila izašla iz susednog poprečnog hodnika, časakpre nego što se on trgao unazad. Mora da je Faili izgledalo da se povukao unazad zbog nje. Bez imalo oklevanja, Faila se glatko okrenu na peti, ni za korak brža niti sporija.