Gospodar haosa

Nevolja je bila u tome što mu se njegova jednostavna namera izgleda obijala o glavu. Prve noči, kada se vratio u Sunčevu palatu, sa odvezanim lukom na ramenu, prijatno umoran od sveg tog pešačenja, samo slučajno pomeranje vazduha donese mu Berelajnin miris na vreme da se zaustavi i ne ude na glavni ulaz palate. Mahnuvši straži Aijela da ne prave buku, Perin se odšunja skroz okolo, do vrata za poslugu, gde je morao da lupa dok ga čovek podbulih očiju nije pustio unutra. Sledeče noči Berelajn je čekala u hodniku pred njegovim odajama; do pola noči stajao je skriven iza ugla, dok ona najzad nije odustala. Svake noči ga je negde sačekivala, kao da i može da izigrava slučajan susret kada niko drugi nije budan osim nekoliko slugu. To je bilo potpuno ludilo; zašto nije otišla kod nekog drugog? A svake noći, kada bi se konačno ušunjao u svoju spavaću sobu, sa čizmama u rukama, Faila bi već spavala u toj prokleto debeloj spavaćici. Još i pre njegove šeste noći bez sna bio je spreman da je uprskao, mada još uvek nije shvatao kako. Sve je izgledalo tako prokleto jednostavno. Sve što je želeo bila je jedna reč od Faile, nagoveštaj šta bi trebalo da kaže ili uradi. Dobijao je samo škrgut sopstvenih zuba u tami.

Desetog dana Rand dobi još jedan zahtev za prijem od Koiren, jednako uljudno napisan kao i prethodna tri. Neko vreme sedeo je trljajući debeli žućkasti pergament između palca i kažiprsta i razmišljao. Zaista nije postojao način da se proceni koliko je Alana udaljena samo po tome kako ju je on osećao, ali upoređujući koliko je jak taj osećaj bio prvog dana, a koliko je jak sada, pomislio je kako ona mora da je na pola puta do Kairhijena. A ako je tako, Merana nije oklevala. To je bilo dobro; želeo je da bude nestrpljiva. Skrušena, makar malo – i to bi bilo od pomoći – ali isto tako je mogao želeti da ima mesec; ona je Aes Sedai. Još deset dana dok ne stignu do Kairhijena, nastave li tom brzinom, a trebalo bi da hoće. Sasvim dovoljno vremena da se još dva puta sretne sa Koiren, tako da će svaka grupa imati po tri prijema. Neka Merana razmisli o tome kada stigne. Nikakvih prednosti za nju, Bela kula na drugoj strani, a nema nikakve potrebe da ona zna kako bi on radije gurnuo ruku u gnezdo guja nego što bi prišao blizu Kule, pogotovo kada je Elaida Amirlin. Još deset dana, a on će pojesti sopstvene čizme prođe li više pre nego što se Merana složi da mu zamaše salidarskom podrškom, bez budalaština o podupiranju i pokazivanju puta. Onda će on, konačno, moći da usredsredi svoju punu pažnju na Samaela.

Dok je Rand sedao da napiše Koiren kako može dovesti dve svoje sestre u Sunčevu palatu sutra po podne, Lijus Terin poče čujno da mumla. Da. Samael. Ubiti ga ovaj put. Demandreda i Samaela i sve njih, ovog puta. Da, hoću.

51 Ulov

Rand je pustio Sulin da mu pridrži kaput koji je pokušavao da navuče, jednostavno zato što bi inače morao da joj ga istrgne iz šaka da bi to učinio. Kao i obično, pokušavala je da nagura odeću na njega, uopšte se ne obazirući na sitnice kao, na primer, gde mu se nalaze ruke. Posledica je bio kratak ples usred njegove spavaće sobe. Lijus Terin kikotao se s nekim luđačkim uživanjem, taman dovoljno glasno da se čuje. Samael, o da, ali prvo Demandred. Prvo da se njega otarasim, onda Samael. O, da. Da je taj imao šake, trljao bi ih od zadovoljstva. Rand nije obraćao pažnju na njega.

„Pokaži poštovanje", mrmljala je Sulin ispod glasa. „Nisi pokazao poštovanje onim Aes Sedai u Kaemlinu i video si šta je ispalo zbog toga. Mudre... Čula sam Mudre kako svašta govore... Moraš pokazati poštovanje. Moj gospodaru Zmaju“, stiže kao dodatak.

Konačno je uspeo da iščupa kaput i navuče ga do kraja. „Je li Min stigla?“

„Vidiš li je? Moj gospodaru Zmaju.“ Pokupivši nepostojeću mrvicu sa crvene svile, Sulin stade da se bakće s njegovim dugmićima. Bilo je brže spustiti ruke i pustiti je. „Min će doći kada dođe, ako dođe. Sorilea će završiti s njom u šatorima kada završi.“ Odjednom ga oštro pogleda. „Šta će ti ona? Sumnjam da želiš da te štipa za zadnjicu kada su Aes Sedai uokolo.“ Ovog popodneva nije bilo skrivenog osmeha. „Moj gospodaru Zmaju.“

Bilo je vrlo teško ne namrštiti se. Sve je išlo tako dobro, a sad ovo. Sorilea je znala da želi Min danas više nego i na jednom prethodnom prijemu; to je prilika da osmotri Koiren i još dve Elaidine poslanice i ne sme je propustiti. Sorilea je obećala da će je vratiti na vreme. On se ponovo odmaknu, ali Sulin ga je pratila još uvek zauzeta dugmićima. „Sulin, hoću da odeš u Sorilein šator. Nađi Min i dovedi je ovamo. Bez pitanja, Sulin, samo uradi tako.“

Ona je uspela da se osmehne i zaškrguće zubima u isto vreme, što je bio upečadjiv prizor. „Kako moj gospodar Zmaj nalaže.“ Gladak naklon raširio joj je crvenobele suknje i spustio joj lice na pola puta do poda.